ЕБУ ЈУСУФ (113–182. по Хиџри / 731–798. по
новој ери). Ебу
Јусуф, пуним именом Јакуб ибн Ибрахим ел-Енсари ел-Куфи, био је један од
најзначајнијих исламских правника раног абасидског раздобља и, заједно са
Мухамедом ибн Хасаном еш-Шејбанијем (умро 189/805), главни утемељивач
ханефијске правне школе (мезхеба). Његов значај се огледа како у
систематизацији и писменом обликовању учења свог учитеља Ебу Ханифе (умро
150/767), тако и у уздизању ханефијског правног учења на ниво званичне правне
доктрине абасидске државе, нарочито за време владавине халифе Харуна ер-Рашида.
Порекло, рођење и образовање
Рођен је 113. године по Хиџри (731.
по новој ери) у Куфи, тада једном од два најважнија средишта арапског
досељавања и исламске учености у Ираку. Његова породица припадала је племену
Буџејле или, према другим изворима, била је клијентски (мевла) везана за
арапско племе Енсар – одатле му и нисба ел-Енсари. Извори описују његово
детињство као материјално тешко: отац му је рано умро, а Ебу Јусуф је у
младости био принуђен да зарађује за издржавање породице. Према познатом
предању, његова посвећеност учењу била је толика да је Ебу Ханифа, увидевши
његову даровитост али и сиромаштво, преузео на себе бригу о његовом издржавању
како би се могао у потпуности посветити правним наукама.
Пре него што се определио за фикх (исламску
јуриспруденцију), Ебу Јусуф је учио хадис код низа куфанских и мединских традиционалиста, међу којима су били Хишам ибн Урва, Ел-Амеш, Ебу Исхак
еш-Шејбани и други. Особито дуго – према предању, више од седамнаест година –
пратио је предавања Ебу Ханифе, постајући његов најближи ученик. Овај двоструки
темељ – темељно познавање хадиске грађе и удубљивање у рационалистичку методу
куфанске правне школе – обележио је његов потоњи правни рад и омогућио му да
унутар ханефијске школе очува равнотежу између сâмосталног мишљења (реј)
и предаје (ривајет).
Положај врховног судије
Преломна тачка у Ебу Јусуфовом
животу било је његово именовање за судију (кадију). Прво кадијско место
добио је још за владавине абасидског халифе ел-Махдија (владао
158–169/775–785), затим је службу обављао и под ел-Хадијем, а свој пуни углед
стекао је под Харуном ер-Рашидом (владао 170–193/786–809), који га је именовао
за врховног судију (кади ел-куда) Багдада и читавог Калифата. Ту
функцију Ебу Јусуф је обављао до своје смрти и био је први муслимански правник
у историји који је носио титулу врховног судије целе државе. Из тог положаја
његова институционална моћ била је без преседана: непосредно или посредно бирао
је кадије широм Калифата, а кандидати које је предлагао углавном су били његови
ученици и припадници ханефијског правног смера. Тим путем ханефијска школа
стекла је превласт у судству на подручјима источно од Сирије и тиме осигурала
своју позицију државне правне доктрине.
Дела
Ебу Јусуфу се приписује низ списа, од којих је
неколико сачувано до данас. Његово најпознатије и најутицајније дело је Китаб
ел-Хараџ (Књига о порезу), састављено по налогу Харуна ер-Рашида. Реч је о
једном од најстаријих сачуваних дела исламске финансијске и управне
јуриспруденције (сијаса шерија). Иако се у наслову помиње само порез на
земљу (хараџ), дело систематски обрађује и низ других тема: десетину (ушр),
плен (феј и ганима), џизју, природу земљишног власништва на
освојеним подручјима, односе државе и поданика, права немуслиманских заштићених
заједница (зими), организацију војске, надлежности халифе и кадија. У
уводу се обраћа халифи у форми правног и моралног саветника, опомињући га на
одговорност пред Богом и потребу да правда чува заштићене и слабе. Китаб
ел-Хараџ је до данас остао темељно врело за разумевање не само правне него
и социјалне, економске и политичке мисли раног Калифата.
Поред Китаб ел-Хараџа сачувана су и два
полемичка списа: Ер-Ред 'ала Сијер ел-Евза'и (Одговор на учење Евза'ије),
у којем се супротставља ставовима сиријског правника Ебу Амра ел-Евза'ија (умро
157/774) у питањима ратног права и спољних односа муслиманске државе, и Ихтилаф
Еби Ханифе ве Ибн Еби Лејла (Разилажење Ебу Ханифе и Ибн Еби Лејле), у
којем се излажу разлике између учитеља Ебу Ханифе и куфанског кадије Ибн Еби
Лејле (умро 148/765). Ови списи су значајни и као најранији сачувани примери
жанра упоредне правне расправе (ихтилаф ел-фукаха) у исламској правној
књижевности. Бројна друга његова дела, међу којима и обимна записивања
ханефијске правне грађе, нису сачувана у засебном облику, али су њихова језгра
уграђена у канонска дела ханефијске школе која је саставио Еш-Шејбани, попут Ел-Мабсута
и Ел-Џами' ел-Кебира.
Правна метода и доктринални допринос
Унутар куфанске правне традиције Ебу
Јусуф је заступао нешто умеренију методу од свог учитеља Ебу Ханифе. Док се Ебу
Ханифа сматрао изразитим заступником рационалистичког закључивања и одмерене
употребе појединачних хадиса, Ебу Јусуф је придавао већу тежину преданим
извештајима, нарочито онима који долазе из праксе раних муслиманских генерација
и калифа. Због тога је у бројним појединачним питањима одступио од Ебу
Ханифиних ставова, што је касније уобличено као категорија масаил Еби Јусуф
(питања у којима Ебу Јусуф има самосталан став) у ханефијским правним
приручницима. Истовремено, његов рад на интеграцији рационалистичке методе са
хадиском грађом учинио је ханефијску школу прихватљивијом и у срединама где је
школа предаје била снажнија, припремајући тиме њено ширење ван матичне Куфе.
У домену саме правне теорије Ебу Јусуф је дао
значајан допринос обликовању учења о консензусу (иџма') учењака,
аналогији (кијас) и правичности или одступању од строге аналогије (истихсан)
као помоћном правном начелу. Његова примена ових начела видљива је нарочито у
фискалним и управним питањима у Китаб ел-Хараџу, где се правни закључци
често правдају комбинацијом куранских принципа, преданих извештаја о пракси
Пророка и првих калифа, и разумних разлога опште користи (маслахе).
Историјски значај и наслеђе
Историјски значај Ебу Јусуфа двојак
је. Као теоретичар и судија, преобразио је ханефијско учење из локалне куфанске
правне школе у системски доктринални корпус са претензијом на свеопшту
применљивост. Његово деловање на положају врховног судије Калифата било је
одлучујуће за институционализацију ислама као правног поретка државе:
успоставио је управо моделе сарадње између верскоправне учености и политичке
власти који ће надаље обележити историју исламског судства.
Истовремено, његова сарадња са халифама,
нарочито са Харуном ер-Рашидом, била је предмет каснијих расправа и оспоравања.
Док су га ханефијски и абасидски извори славили као идеал учењака који правду
спроводи у срцу државне власти, поједини критичари – укључујући неке ране
хадиске учењаке – пребацивали су му претерану блискост двору. Без обзира на ове
несагласности, потоња исламска традиција готово једногласно га признаје за
једног од стубова ханефијске школе, заједно са самим Ебу Ханифом и
Еш-Шејбанијем, тако да тројица заједно у ханефијској литератури носе почасну
ознаку есхаб ел-мезхеб – утемељивачи школе.
Ебу Јусуф је преминуо у Багдаду 182. године по Хиџри (798. по новој ери), за владавине Харуна ер-Рашида, који је лично присуствовао његовом погребу. Сахрањен је у Багдаду, у близини мезара познатих припадника абасидске лозе, што и симболички сведочи о тесној повезаности његовог дела са политичким и духовним средиштем тадашњег муслиманског света.
