Посета папе Лава XIV Екваторијалној Гвинеји изазвала је дубоке поделе у јавности, посебно међу дијаспором која је избегла пред режимом председника Теодоро Обијанг Нгуема Мбасога. Гутин Бае Тонгала, кувар са острва Анобон који већ деценијама живи у Шпанији, изразио је оштро незадовољство овом посетом, тврдећи да председник користи присуство папе како би „опрао” своју међународну слику. Тонгала, као и многи други који су напустили земљу због системског угњетавања мањинских група, сматра да овакав дипломатски догађај служи као благослов за режим који је на власти још од 1982. године и који се често суочава са оптужбама за кршење људских права.
Екваторијална Гвинеја је једна од најкатоличкијих земаља Африке, са око 75% становништва које припада овој конфесији према подацима Ватикана, што Католичку цркву ставља у сам центар политичког и друштвеног система. Црква је дубоко интегрисана у државне структуре, обезбеђујући образовање, здравствену негу и социјалне просторе, док су државне церемоније, попут инаугурација, неодвојиве од католичке мисе. Ипак, ова блискост изазива критике активиста попут Тутуа Аликантеа, који тврди да је црква вођена како страхом од репресивног режима, тако и значајним новчаним добицима које остварује кроз сарадњу са влашћу.
Током свог боравка, папа Лав XIV је посетио затвор у Бати и служио мису у грандиозној базилици у Монгому, при чему је искористио прилику да осуди „колонизацију” афричких минералних богатстава и „похлепу за моћи”. Његови апели за правду и смањење јаза између привилегованих и сиромашних представљају директну поруку руководству земље где, према подацима Светске банке, више од половине од укупно 1,9 милиона становника живи у сиромаштву. Ипак, министар правде Екваторијалне Гвинеје негирао је било какве злоупотребе, тврдећи пред новинарима да су правосудни и затворски системи земље у потпуности усклађени са међународним стандардима људских права.
Историја односа цркве и државе у овој земљи била је турбулентна, посебно током владавине претходног председника Франциска Масијаса Нгуеме, који је прогонио вернике и затворио бројне цркве 1978. године. Доласком Обијанга на власт 1979. године, забрана је укинута, а односи су учвршћени посетом светог Јована Павла II 1982. године. Иако је црква кроз историју пружала уточиште, данас се суочава са тешким питањем како да проповеда правду и заштиту људског достојанства у амбијенту где породица председника контролише већину националног богатства, док се против неких њених чланова воде међународни процеси због прања новца и корупције.
Док представници Ватикана, попут надбискупа Фортунатуса Нвачуквуа, наглашавају да црква не може ићи у рат против владе већ мора наставити своју мисију у тешким грађанским околностима, многи грађани очекују одлучнији став. Појединци попут Хорхеа Авала траже од папе да јасно подигне глас у одбрану хришћана који свакодневно трпе злостављања под Обијанговом командом. Са порастом извештаја организација попут Amnesty International о произвољним хапшењима и мучењима, папина посета остаје под сенком питања да ли ће донети стварне промене или ће само послужити као још један алат за легитимизацију деценијама старе ауторитарне власти.