Сукоб између Израела и Хезболаха, који је ескалирао почетком марта 2026. године, изазвао је масовно бекство становништва из јужних предграђа Бејрута и јужног Либана. Преко милион људи, већином шиита, напустило је своје домове пред израелским ваздушним ударима и наредбама за евакуацију. Многи од њих, попут 35-годишњег Хусеина Шумана, завршили су у шаторима на обали Бејрута јер се у „безбедним” деловима земље, где Хезболах није присутан, не осећају добродошло. Избеглице се суочавају са сумњом локалног становништва и енормним ценама закупа које власници станова наплаћују расељеним породицама, често захтевајући и безбедносне провере како би се утврдило да немају везе са милитантним групама.
У Либану, земљи са дубоким секташким поделама и свежим сећањем на грађански рат, прилив расељених шиита у хришћанске, сунитске и друске области изазвао је озбиљне тензије. Локално становништво страхује да би присуство чланова Хезболаха међу цивилима могло да привуче израелске нападе, што се већ дешавало у местима попут Арамуна и Бшамуна. Страх је додатно појачан након инцидента у хришћанској регији Кесерван, где су остаци иранске ракете изазвали нападе локалних младића на расељене шиите. Многи грађани отворено критикују Хезболах због увлачења земље у рат са Израелом, који је уследио након напада САД и Израела на Иран 28. фебруара, што додатно нагриза концепт националног суживота.
Војска и полиција су појачале присуство на улицама Бејрута и Сидона како би спречиле ескалацију сукоба између расељених лица и локалног становништва. Командант војске, генерал Рудолф Хаикал, наредио је трупама да буду одлучне у очувању унутрашње стабилности, док специјалне јединице полиције патролирају кључним раскрсницама и шаторским насељима. У појединим местима, попут Намеха, локалне власти покушавају да смање тензије тако што отварају посебне школе за расељене шиите и посебне за суните, настојећи да физички раздвоје групе и избегну потенцијалне сукобе. Ситуација је додатно усложњена чињеницом да Либан пролази кроз историјску економску кризу започету 2019. године, од које се још увек није опоравио.
Дипломатски напори и изјаве страних званичника такође су постали предмет критика и секташких трвења. Амерички амбасадор Мишел Иса изазвао је негодовање због изјава да је од Израела тражио гаранције да хришћанска села на југу неће бити нападана, што је код многих протумачено као подстицање подела. Израелска страна је одговорила да не може гарантовати безбедност тих села уколико у њих продре Хезболах, што је довело до тога да нека хришћанска села затраже од расељених шиита да напусте њихове домове из страха од бомбардовања. Политички лидери, попут посланика Тајмура Џумблата, упозоравају да је највећа опасност за земљу тренутно „раздор” и апелују на хуманитарну дужност према свим грађанима.
Усред ових превирања, расељени Либанци попут Шумана бирају живот у поплављеним шаторима радије него понижење и сумњу коју доживљавају у сопственој земљи. Процењује се да је рат већ однео више од 1.300 живота и ранио преко 4.000 људи, док хуманитарне организације упозоравају на катастрофалну кризу. Док израелска копнена инвазија и ваздушни напади циљају шиитске области, унутрашња кохезија Либана је на највећем испиту још од краја претходног великог сукоба 2024. године. Будућност земље зависи од тога да ли ће војне и полицијске снаге успети да задрже притисак секташких тензија који прети да прерасте у отворени унутрашњи сукоб.