Резултати недавних парламентарних избора у Сирији
У недавним парламентарним изборима у Сирији, одржаним почетком октобра након свргавања диктатуре Башара ел Асада, жене су освојиле само 6 места у телу које броји 210 чланова. Овај исход је дубоко забрињавајући у светлу изјава новог председника, Ахмеда ел Шаре, о томе да се земља креће у „демократском смеру“. Претходно, за време Асадовог режима (од 1981. до 2024.), жене су држале између 6% и 13% места, што показује да се обрасци маргинализације настављају упркос промени режима.
Систематско искључивање жена из изборног процеса
Недавни избори нису укључивали гласање обичних грађана; уместо тога, процес је надгледало владино тело под називом Врховни судски комитет за изборе, које је именовао сам председник Ел Шара. Састав тог комитета, који је чинило девет мушкараца и само две жене, наговестио је искључивост. Комитет је формирао поткомитете широм земље, који су затим прегледали и бирали појединце за електорске колеџе – једино тело које је имало право да гласа или номинује кандидате. Коначно, само су два дела парламента попуњена на овај начин (две трећине), док ће преосталу једну трећину именовати председник Ел Шара.
Нумерички подаци о маргинализацији
Искљученост жена била је систематска: жене су чиниле само око 11% свих чланова поткомитета широм земље (18 од око 180). У Дамаску су жене чиниле готово трећину (44 од 145) регистрованих кандидата за електорски колеџ и трећину чланова локалног поткомитета, али ниједна жена из престонице није изабрана. Репрезентација мањина је такође била ограничена: од 119 изабраних чланова, само 10 припада верским или етничким мањинама, укључујући Курде, алавите и хришћане (који су освојили само 2 места), иако се верује да хришћани чине 10% од 24 милиона становника Сирије.
Институционалне баријере наспрам „културе“
Сиријски званичници, попут шефа Врховног судског комитета, Мохамада Тахе ел Ахмеда, покушали су да искљученост жена објасне „културним разлозима“, наводећи да друштво традиционално види политику као домен мушкараца и да су резултати одраз постојећих мушких мрежа и савеза унутар поткомитета. Међутим, овај аргумент занемарује институционалне баријере – намерно искључиве изборне структуре које ограничавају учешће жена од самог почетка. Када је учешће сведено на симболично укључивање под државним надзором, избори постају перформанс легитимитета, а не инструмент репрезентације.
Неопходност институционалних реформи
Да би се овај образац преокренуо, потребне су суштинске институционалне реформе, а не само реторика. Предложене мере укључују увођење родних квота за резервисање одређеног броја места или кандидатура за жене, повећање финансирања и обуке за женске политичке иницијативе и реформу изборних процеса ка директнијем и транспарентнијем гласању које ограничава контролу елита. Такође, кључна је реформа школских програма и програма цивилног друштва који би нормализовали учешће жена у јавном животу и изазвали родне предрасуде о политичком вођству.
0 Коментари