Прелазак са рабинске на средњовековну егзегезу
Прелазак са рабинске херменеутике на средњовековну егзегезу обележен је раздвајањем различитих типова тумачења, што је, претпоставља се, подстакнуто караизмом у арапском говорном подручју који је одбацивањем ауторитета рабинске традиције наметнуо потребу за разматрањем дословног значења библијског текста. Прва велика фигура био је Саадија Гаон (умро 942.), вавилонски рабински вођа, који је инсистирао на дословном тумачењу, али је набројао четири околности када је одступање од дословног значења оправдано: када текст противречи разуму („Бог је огањ који прождире“), чулном искуству (Ева као мајка свега живог), другом библијском пасусу или усменој традицији (тумачење забране кувања јарета у млеку мајке). Полемички циљ Саадијине егзегезе често је био усмерен против караитског одбацивања рабинске литургије као сувишне иновације.
Аврахам ибн Езра и потрага за једноставношћу
Саадија и његови наследници у арапском свету били су у великој мери потиснути популарношћу Аврахама ибн Езре (умро 1164.), који је писао коментаре на готово целу Библију, често се фокусирајући на једноставно тумачење текста вођено начелима граматике. Ибн Езра је био скептичан према мидрашкој наративној елаборацији. Када је реч о законским питањима, прихватао је усмени закон као нормативну правну традицију, али је тежио егзегетској једноставности, одбацујући, на пример, идеју да иста хебрејска реч може имати контрадикторна значења. Његови криптични пасуси у коментарима (нпр. Пост. 12:7, Пон. 1:2) алудирају на анахронизме у Тори које су касније интерпретиране као знаци постмојсијевског ауторства, због чега се сматра претечом Више критике.
Француско-немачка егзегеза и Рашијев утицај
Најутицајније дело јеврејске егзегезе је коментар Рашија (Шломо бен Јицак, 1040–1105) на Тору, који је комбиновао филолошку осетљивост са цитатима из рабинске литературе. Рашијев коментар постао је толико популаран да је био готово неодвојив од библијског текста, инспиришући стотине „суперкоментара“. Раши је разликовао дословно значење (пешат) од хомилетског (дераш), али су његови тумачи закључили да чак и његови коментари који користе агада (наративни мидраш) служе решавању неке текстуалне необичности. Међу Рашијевим наследницима истиче се његов унук Шемуел бен Меир (Рашбам), који је, рефлектујући о новини у проучавању пешата, сматрао да се сваки дан откривају „све новији аспекти пешата“. Рашбам је био опрезнији од Рашија у заснивању своје егзегезе на рабинској традицији.
Филозофска егзегеза и Мајмонидесов утицај
Филозофски приступ Светом писму постаје централни са Водичем за збуњене Мојсија Мајмонида (1135–1204), чија је доктрина религиозног језика довела до ригорозног реинтерпретирања антропоморфизама и тенденције да се многе нарације алегоризују. Мајмонидесов рад је дубоко утицао на коментаторе током тринаестог до петнаестог века, као што су Давид Кимхи (Радак) и Леви бен Гершом (Герсонидес), који је био доследнији аристотеловац од Мајмонида. Услед овог развоја, до четрнаестог века настаје четворострука подела библијског тумачења – ПаРДеС – где се познатим пешату (дословно) и дерашу (хомилетски) придружују ремез (наговештај) и сод (езотерија, кабалистичка тумачења), при чему је Мојсије Нахманидес први велики коментатор који користи кабалистичке назнаке.
Савремене тенденције и дијалог
У каснијим вековима, утицај традиционалне јеврејске егзегезе на хришћанску ученост опада. Међутим, од касног осамнаестог века, долази до обнове интересовања за интеракцију између традиционалне и екстра-традиционалне егзегезе, често мотивисане жељом да се одбрани аутентичност усменог закона од скептичних критичара. Фигуре попут Елијахуа бен Шломо Залмана (гаон из Вилне) настојале су да интегришу све димензије проучавања Торе, од дословног до мистичног, иако су признавале разлике између писаног и усменог закона. Насупрот томе, Самсон Рафаел Хирш је тврдио да писани закон зависи од усменог, користећи идиосинкратски етимолошки метод да оправда традицију. У двадесетом веку, Јехезкел Кауфман и књижевна осетљивост Мартина Бубера и Франца Розенцвајга утичу на модерне студије, док се у последњој генерацији бележи обнављање интересовања за традиционални корпус егзегезе, премошћујући делом јаз између ортодоксних и неортодоксних научника.
0 Коментари