Хадис представља пресудан извор божанског вођства у исламу који, иако секундаран у односу на Куран, суштински обликује свакодневни живот и верску праксу муслимана. Док Куран садржи основне објаве, он често не пружа детаљна упутства за кључне ритуале попут молитве или обредног прања, због чега се верници ослањају на велике збирке Мухамедових речи и поступака. Хадиси такође служе као примарни извор наративног материјала о животу самог пророка Мухамеда и његових претходника, попуњавајући празнине које Куран само успутно помиње. Без ових записа, велики део онога што се данас сматра стандардним исламским веровањем и културом остао би недоречен и нејасан.
У терминолошком смислу, важно је разликовати појмове "суна" и "хадис", иако су данас оба обухваћена заједничким називом хадис. Суна се традиционално односи на праксу, обичаје и поступке пророка Мухамеда, док се израз хадис користи за извештаје о његовим изговореним поукама. У исламској теологији, оба елемента се сматрају изразом божанског вођства, па је њихово очување од виталног значаја. Појединачни одломак унутар збирке назива се "један хадис", а ти записи често комбинују посматрања Мухамедовог понашања са његовим директним цитатима, чинећи тако свеобухватан модел за понашање верника.
Постоје значајне разлике у приступу хадисима између сунитског и шиитског ислама, што углавном произилази из њихових различитих погледа на легитимно вођство након Мухамедове смрти. Сунити признају шест збирки као веродостојне (канонске), назване по учењацима који су их саставили, док шиити, који чине око 20% муслимана, поштују ауторитет хадиса сачуваних у "Четири књиге". Главна разлика лежи у томе што шиити придају посебан значај хадисима који се могу пратити до њихових имама, почевши од Алија, Мухамедовог зета, верујући да су они законити наследници пророкове мудрости, иако се велики број појединачних хадиса заправо поклапа у обе традиције.
Поузданост појединачних хадиса је предмет строге научне анализе, јер састављачи збирки, за разлику од Мухамеда, немају пророчки статус. Кључ вредновања лежи у "ланцу преносилаца" који се назива санад (подршка), а који повезује извештај од генерације до генерације све до самог извора. Учењаци из деветог века, попут ал-Бухарија и Муслима, развили су прецизан метод за испитивање квалитета овог ланца. На основу те анализе, хадиси се класификују у три нивоа: сахих (аутентичан), што је највиши степен поузданости; хасан (добар), када постоји мања мера сумње; и даиф (слаб), када је поузданост озбиљно доведена у питање, док се потпуно измишљени извештаји одбацују.
Иако међу муслиманима постоје неслагања око тога како тачно треба користити ове предаје – при чему неке групе дају предност искључиво Курану – утицај хадиса на формирање исламске мисли и цивилизације је неоспоран. Чак и када се званични статуси одређених збирки разликују од једне до друге правне школе, традиције сачуване у њима дубоко су проткане кроз законске системе, етику и друштвене норме муслиманског света. Хадис тако остаје мост који повезује апстрактне божанске заповести са практичним животним изазовима, служећи као огледало пророчког идеала којем теже милиони верника широм планете.
