Реза Аслан своју перспективу заснива на дубокој личној и породичној историји, дефинисаној бекством из Ирана током револуције 1979. године. Одрастајући у Америци у време иранске талачке кризе, Аслан је на сопственој кожи осетио шта значи бити „други” у тренутку када се две нације, које чине његов дуални идентитет, сукобљавају. Његово искуство у Оклахоми и касније у Калифорнији открива подељеност иранске дијаспоре на оне који су изнели богатство и оне који су побегли као разочарани интелектуалци. Тај осећај издаје од стране клерикалног режима обликовао је његову каријеру научника који настоји да демистификује како религија и политика обликују модерне сукобе.
Једна од централних Асланових теза јесте деконструкција мита да религија примарно диктира иранску спољну политику или војне одлуке. Он тврди да је религија само један део идентитета који режими користе за контролу становништва, али да вредности не произилазе из религије, већ људи своје вредности уносе у њу. Аслан упозорава на опасност „менталитета светог рата” који је подједнако присутан и код америчких и код иранских вођа. За њега је иранска држава, пре свега, ауторитарни систем који користи верску реторику како би оправдао опстанак на власти, док се стварне политичке акције воде националним интересима и очувањем режима.
Аслан наглашава да модерна историја Ирана није почела 1979. године, већ да је реч о 120-годишњој борби за достојанство и суверенитет. Од Уставне револуције 1905. године, која је била први демократски покрет на Блиском истоку, па све до данашњих протеста, Иранци константно траже право да сами одлучују о својој судбини. У ту сврху он наводи пример Ховарда Баскервила, америчког мисионара који је погинуо борећи се уз Иранце за демократију почетком 20. века. Та историја служи као „гориво” за отпор, али и као подсетник на константна страна мешања – од Британије и Русије до CIA пуча 1953. године – која су увек изнова подривала демократске тежње народа.
Посебно оштра критика упућена је идеји да се спољним војним нападима или санкцијама може постићи брза промена режима. Аслан повлачи паралелу са нападима 11. септембра у САД, подсећајући како се народ у време националне кризе неминовно окупља око заставе и вође, ма колико он био непопуларан пре тога. Напад на Техеран само учвршћује најрадикалније елементе унутар иранске власти и гуши сваки глас за реформу или модерацију. Он сматра да војна ескалација уништава простор за унутрашњи отпор, дајући режиму савршен изговор за потпуну елиминацију неистомишљеника под плаштом заштите државе.
Коначно, Аслан изражава дубок песимизам у погледу тренутног војног сукоба, сматрајући га резултатом политичке манипулације и неразумевања контекста. Док се у Вашингтону на рат гледа као на кратак пут до победе, у Ирану се он доживљава као наставак вековне борбе против спољне агресије. Аслан истиче да права промена у Ирану мора доћи изнутра, кроз генерацијски процес који је већ у току, али да свако страно уплитање само продужава агонију и учвршћује тиранију. Његов закључак је горак: док политичари проглашавају победе, на терену остају девастирана инфраструктура и друштво у којем је нада за истинску демократију поново одложена за неку далеку будућност.
