Обележавање персијске Нове године, познате као Новруз, ове године протиче у сенци ратних разарања и дубоке личне тескобе иранске дијаспоре и грађана унутар земље. За Шајан Гадими, која води ресторан у Паризу, празнични дух је потпуно потиснут бригом за 70-годишњу мајку која се крајем 2025. године вратила у Иран како би сведочила народним протестима, а сада је остала одсечена од света услед крвавог гушења демонстрација и ваздушних удара. Док су многе иранске заједнице у Европи и Сједињеним Државама отказале или знатно ограничиле прославе због опште жалости, Гадими и многи други суочавају се са болом због немогућности да ступе у контакт са својим најмилијима који под бомбама чекају неизвесну будућност.
Новруз, који симболизује „нови дан” и поклапа се са пролећном равнодневицом, вуче корене из зороастријанске традиције старе миленијумима и слави се од Авганистана до Турске. Упркос рату, неки Иранци у изгнанству, попут шминкерке Шакибе Едигхофер, покушавају да одрже обичаје као вид психолошког отпора против опресије и ратног лудила. За њих, припрема празничне трпезе и окупљање представљају начин да се очува идентитет и спречи победа оних који желе да затру древне персијске традиције, иако је свака вест о елиминацији лидера Исламске Републике или новим погубљењима праћена стресом и емотивним ролеркостером.
У самом Техерану атмосфера је далеко од празничне, а град подсећа на зону у којој је живот застао због страха од репресалија и напада. Становници сведоче да на улицама нема декорација, а једини подсетник на празник су ретки пролазници који носе зумбуле, цвеће које симболизује пролеће. Традиционални одласци на пијаце су постали превише опасни, па породице за постављање „Хафт-Син” трпезе користе само оно што већ имају код куће – бели лук, сирће, јабуке и исклијало зеленило, покушавајући да макар у четири зида створе привид нормалности и наде у нове почетке.
У ресторанима дијаспоре, где се служе традиционални кебаби и зачињени пиринач, мишљења о исходу рата су дубоко подељена и праћена сузама. Док неки верују да ће израелски и амерички удари донети „нову зору” и коначно ослобођење од текратског режима, други су очајни због разарања земље и страдања цивила. Шајан Гадими описује како неки гости плачу од радости верујући у спасење, док други неутешно јецају над уништеном домовином. Прекиди у комуникационим везама су толико чести да породице у иностранству по стотину пута дневно безуспешно покушавају да позову своје сроднике у Ирану.
Коначно, прича мајке Шајан Гадими осликава непоколебљив дух генерације која је преживела Исламску револуцију 1979. године и сада жели да дочека крај актуелног поретка. Иако је имала повратну карту за Париз, она је одлучила да остане у Техерану до самог краја, желећи да својим очима види наредно поглавље иранске историје. За њу и хиљаде других, овогoдишњи Новруз није само празник пролећа, већ тренутак болног ишчекивања између потпуног уништења и наде у коначну слободу, док се у домовима и даље пали еспанд – ароматично семе које би, према народном веровању, требало да отера зло.