Данашња омладина, посебно припадници генерације З, поставља „аутентичност” на врх листе личних вредности, што потврђује и извештај куће Ernst & Young према којем деветоро од десет младих сматра да је бити веран себи најважнија врлина. У ери друштвених мрежа и вештачке интелигенције, где смо непрестано изложени туђим пројекцијама и алгоритамским садржајима, ова тежња постаје све тежи изазов. Међутим, остаје отворено питање како заправо дефинисати ту аутентичност којој сви теже и да ли је она трајна људска врлина или само опсесија дигиталног доба коју су филозофи попут Жан-Жака Русоа и Мартина Хајдегера наслутили много пре појаве интернета.
Жан-Жак Русо, филозоф из 18. века, постао је познат по својим критикама модерног друштва које је видео као „стадо” конформиста скривених иза вела лажне љубазности. Он је тврдио да људи носе маске како би сакрили своју себичност, децидно закључивши да „антички политичари говоре о моралу и врлини, док ови данашњи причају само о бизнису и новцу”. За Русоа је искреност била „контракултурна врлина” и једини пут ка самоостварењу, средство којим појединац може да се супротстави хипокризији комерцијалне републике у којој богати требају услуге сиромашних, а сиромашни помоћ богатих, стварајући круг међусобног поробљавања.
Са друге стране, Мартин Хајдегер је у 20. веку развио појам аутентичности кроз анализу како се сопство губи у јавном свету. У свом главном делу „Биће и време”, он описује свакодневицу као стање у којем „свако је онај други, а нико није он сам”, што он назива „себством-једног” (das Man). Хајдегер је веровао да технологија претвара све, па и људска бића, у „људске ресурсе” или сировину за експлоатацију. Аутентичан човек је за њега онај који одбија да бежи од тескобе смрти и који преузима пуну одговорност за сопствено постојање, не дозвољавајући да га „необуздана журба” савременог света успава за истински смисао живота.
Ипак, важно је поставити искреност и аутентичност у шири контекст класичних врлина као што су храброст, умереност, праведност и разборитост. Сама тежња ка аутентичности није опасна, али она мора бити омеђена праведношћу. Ако неко „будући аутентичан” наноси штету другима или животној средини, онда та аутентичност губи своју вредност. Искреност у чињењу лоших дела не оправдава та дела, што сугерише да аутентичност без моралне одговорности може постати изговор за егоизам.
На крају, док свако од нас трага за сопственим гласом у буци технологије, не смемо заборавити да су праведни и мирни односи засновани на међусобном поштовању и препознавању разлика. Аутентичност би требало да буде пут ка бољем разумевању онога што заиста јесмо, али не по цену жртвовања заједничког добра. У свету који нас приморава да увек будемо „на располагању” као ресурс, највећи акт аутентичности може бити управо повратак међусобној људскости и правди.
