Филарет Денисенко, некадашњи канонски митрополит кијевски који је почетком деведесетих година прошлог века постао зачетник и вођа расколничког покрета у Украјини, преминуо је данас у Кијеву у 97. години.
Прекретница у његовом животу наступила је 1990. године, након упокојења московског патријарха Пимена. Денисенко, који је важио за једног од најозбиљнијих кандидата за патријаршијски трон, изгубио је на изборима од патријарха Алексеја II. Овај лични и професионални пораз послужио је као катализатор за његов радикални раскид са Москвом. Убрзо након тога, искористивши политички моменат распада Совјетског Савеза и проглашење независности Украјине, Денисенко је напустио канонску Цркву и формирао самопроглашену „Кијевску патријаршију”, прогласивши се за њеног патријарха.
Због истрајавања у расколу и деловања супротног канонском поретку, Московска патријаршија је против њега донела низ строгих мера: најпре је суспендован 1992, затим рашчињен, да би 1997. године био коначно анатемисан (искључен из Цркве). Ове одлуке су у то време признале све помесне православне цркве, укључујући и Цариградску патријаршију. Ипак, под његовим вођством, „Кијевска патријаршија” је знатно ојачала, често користећи агресивне методе и политичку подршку како би се наметнула као алтернатива канонској Украјинској православној цркви, што је довело до деценијских сукоба и отимања храмова.
Ситуација се радикално променила 2018. године када је Цариградска патријаршија изненада променила свој став и одлучила да уђе у заједницу са Денисенком и његовом организацијом. Овај потез био је увод у стварање „Православне цркве Украјине” (ПЦУ), пројекта који су снажно подржале тадашње украјинске власти и Сједињене Државе. Међутим, иако је ПЦУ добила Томос о аутокефалности 2019. године, Филарет је поново остао ускраћен за стварну власт, јер је за поглавара нове структуре изабран његов млађи штићеник Епифаније Думенко, док је он задржао само почасну титулу.
Незадовољан својом маргинализованом улогом и чињеницом да је ПЦУ у многим аспектима остала зависна од Цариграда, Филарет је убрзо напустио нову организацију и поново успоставио своју „Кијевску патријаршију”, која је тада знатно ослабила у броју верника и храмова. На челу те мале, међународно непризнате заједнице остао је до самог краја, преминувши као човек који је својим деловањем дубоко поделио православно биће Украјине. Његово наслеђе остаје предмет оштрих спорова — за једне је био борац за духовну независност, док је за већину православног света остао симбол раскола који је нанео несагледиву штету црквеном јединству.
