Након низа прецизних ваздушних удара у којима је Израел елиминисао врховни војни и политички врх Ирана, укључујући ајатолаха Алија Хамнеија и секретара Савета за националну безбедност Алија Лариџанија, структура моћи у Техерану суочава се са незапамћеном кризом. Иако је Хамнеијев син, 56-годишњи Мојтаба, брзо именован за новог врховног вођу, његово потпуно одсуство из јавности подгрејало је сумње у његову стварну способност да управља земљом. Израелски премијер Бенјамин Нетанјаху јавно је довео у питање ко заправо држи дизгине власти, сугеришући да је командна структура Ирана у стању „потпуног хаоса”, док амерички званичници верују да је и сам Мојтаба рањен у нападу у којем је страдала његова супруга и отац.
За многе војне аналитичаре, тежиште стварне моћи сада се дефинитивно померило ка Револуционарној гарди (IRGC), која је деценијама функционисала као паралелна и најоданија оружана сила режима. Према оцени Алија Ваеза из Међународне кризне групе, Револуционарна гарда је сада фактички „постала држава”, с обзиром на то да нови врховни вођа нема ни приближан ауторитет какав је имао његов отац. Ова формација, која је настала 1979. године ради заштите исламског поретка, преузела је контролу над кључним институцијама и ресурсима, попуњавајући вакуум настао елиминацијом цивилног и верског руководства.
Додатну забринутост изазивају изјаве иранског министра спољних послова Абаса Арагчија, који је сугерисао да војне јединице на терену делују готово независно од централне контроле. Оваква децентрализација командовања, где јединице поступају према унапред датим општим инструкцијама без потребе за директним одобрењем из Техерана, објашњава недавне нападе на циљеве у Оману и другим заливским земљама које нису биле примарни избор дипломатије. Ова изолација појединачних војних крила указује на фрагментацију која може довести до непредвидивих војних акција изван званичне државне стратегије.
Упркос тврдњама о распаду режима, поједини експерти упозоравају да је Исламска Република годинама припремала планове за овакве сценарије, градећи систем са „вишеслојним вођством”. Бурџу Озчелик са института RUSI истиче да елиминација кључних доносиоца одлука има трансформативне последице, али да је фиксација на термин „колапс режима” можда преурањена. Режим се већ мења под притиском рата, али та промена може бити постепена и трајати годинама, а не недељама, док нижи чинови у војсци и обавештајним службама преузимају функције својих страдалих надређених.
Коначно, очекивање да ће режим имплодирати уклањањем неколико десетина високих званичника може се показати као илузија, с обзиром на дубоку укорењеност државног апарата. Ипак, Иран се сада налази на историјској прекретници где се теократски модел власти све брже трансформише у директну војну диктатуру под контролом Револуционарне гарде. Док свет са неизвесношћу прати да ли ће се Мојтаба Хамнеи икада појавити у јавности, стварну судбину земље на терену одређују генерали који кроз „Осовину отпора” покушавају да очувају уздрмане темеље иранског утицаја на Блиском истоку.