Историја ислама почиње пророчком мисијом Мухамеда ибн Абдулаха, рођеног око 570. године у Меки, који је од 610. године примао објаве од Бога преко анђела Гаврила, што је обликовало Куран као централно свето писмо вере. Прекретницу је означила хиџра 622. године, односно сеоба у Медину и успостављање прве муслиманске државе, након чега су праведни калифи — Абу Бакр, Омер, Осман и Али — ујединили Арабијско полуострво и покренули војна освајања која су срушила Сасанидско и ослабила Византијско царство, ширећи исламску власт од Шпаније до Индије до средине 8. века. Династије Омејада и Абасида централизовале су моћ у Дамаску и Багдаду, подстичући правну кодификацију кроз шеријат и стварајући културну синтезу познату као исламско златно доба, током које су институције попут Куће мудрости унапредиле математику, астрономију и медицину. Међутим, већ након Мухамедове смрти дошло је до кључног раскола на суните, који су подржавали изборни калифат, и шиите, који су инсистирали на вођству унутар пророкове породице, што је кулминирало мучеништвом Хусеина код Кербале 680. године и трајним доктринарним поделама које и данас дефинишу политичку и верску мапу исламског света.
Историографија и извори
Традиционални исламски извори, попут Курана, хадиса и сире, представљају темељ верске историје, али њихова поузданост је предмет дубоких академских дебата због процеса кодификације и касне писмене фиксације. Куран је након Мухамедове смрти стандардизован под калифом Османом око 650. године, што је довело до уништавања регионалних варијанти ради очувања јединства, иако рукописи попут оног из Сане указују на постојање ранијих текстуалних разлика. Слично томе, литература хадиса, која преноси пророкове изреке, настала је вековима касније кроз сложен систем испитивања ланаца преносилаца (иснад). Иако су збирке попут Бухаријеве веома цењене, критичари истичу масовно фалсификовање хадиса услед политичких сукоба Омејада и Абасида. Животописи пророка (сире) такође носе хагиографски карактер и често су уређивани како би се уклонили „непожељни” елементи, што, према мишљењу ревизиониста, више одражава идеологију 9. века него историјску стварност 7. века.
Рани неисламски извори, сачувани на грчком, сиријском и јерменском језику из средине 7. века, пружају драгоцене хронолошке информације које недостају каснијој муслиманској традицији. Најранији помен Мухамеда налази се у тексту Doctrina Jacobi из 634. године, где се он описује као пророк који долази са Сараценима и мачем отвара врата раја, што потврђује његову историчност, али и наглашава војну природу ране покретачке снаге. Сиријски хроничари попут Томе Презвитера бележе сукобе „Мухамедових Арапа” са Ромејима већ 634. године код Газе, док Себеос у својој јерменској историји даје детаљнији опис „Махмета” као трговца који је ујединио арабљанска племена проповедајући монотеизам и позивајући се на Авраамово наслеђе. Ови извори, иако често обојени хришћанском полемиком, потврђују брзину и масовност арапских освајања која су затекла тадашње царства потпуно неспремним.
Модерна ревизионистичка наука и археолошки налази додатно компликују слику о настанку ислама, указујући на фазни развој идентитета уместо нагло преформулисане вере. Научници попут Патрише Крон и Мајкла Кука сугеришу да су извори из 7. века оскудни у погледу специфично исламских термина и да се Мека уопште не помиње у тадашњим трговачким рутама, што баца сумњу на традиционалне описе њеног значаја. Археологија показује административни континуитет са Византијом и Персијом, при чему се први изразито исламски натписи и ковани новац појављују тек крајем 7. века под калифом Абд ал-Маликом, чија је градња Куполе на стени 691. године означила прву велику јавну демонстрацију нове доктрине. Овај недостатак материјалних доказа о „мединском поретку” пре 660. године наводи истраживаче на закључак да се ислам постепено кристалисао из општег монотеистичког покрета арапских номада у државну религију Абасидског калифата.
Преисламска Арабија
Преисламска Арабија била је претежно политеистичко друштво у којем су племена обожавала пантеон божанстава повезаних са природним силама и небеским телима, често их представљајући кроз идоле и свето камење. Централно светилиште била је Каба у Меки, која је у то време чувала око 360 идола, укључујући Хубала, главног бога Меке, и богиње Ал-Лат, Ал-Узу и Манат, које су призиване као кћери Алаха — врховног творца који је признаван, али не и ексклузивно обожаван. Религијска пракса обухватала је животињске жртве, ритуално кружење око Кабе и сезонске сајмове током светих месеци, када је ратовање било забрањено ради трговине и ходочашћа. У овом изразито фрагментираном друштву, монотеистичке енклаве чиниле су значајну мањину; на југу је постојало јеврејско Химјарско краљевство, док су хришћанске заједнице, попут Гасанида и Лахмида на северу, служиле као штит између Византије и Персије. Посебну групу чинили су ханифи, појединци који су одбацивали идолопоклонство у корист аврамовског монотеизма, не припадајући формално ни јудаизму ни хришћанству.
Друштвена и економска структура полуострва почивала је на племенској организацији (qabila) заснованој на крвном сродству и дубокој лојалности колективу ('asabiyya). Племена су предводили шеици бирани на основу мудрости и великодушности, а живот је био регулисан строгим кодексима части, крвне освете и гостопримства. Економија је примарно зависила од номадског сточарства Бедуина, који су узгајали камиле, овце и козе, док су се у оазама попут Јатриба и Таифа развијали пољопривреда и узгој урми. Трговина је била кључни стуб опстанка, нарочито дуж „пута тамјана” који је повезивао Јемен са Сиријом, а племе Курејш из Меке монополизовало је овај промет, профитирајући од каравана зачина и коже. Овакав децентрализован поредак, обележен сталним рацијама (ghazw) и борбом за ресурсе, створио је велике имовинске разлике између меканске трговачке елите и номада на периферији, припремајући терен за појаву ујединитеља који би превазишао племенске поделе.
Спољашње верске и политичке силе извршиле су снажан утицај на Арабијско полуострво кроз прозелитизам и културну размену. Јудаизам се на југу укоренио током 4. века, када су химјарски краљеви прихватили ову веру, што је касније довело до жестоких сукоба са хришћанским заједницама и интервенције Етиопљана (Аксума). Хришћанство се ширило из Византије и Персије, стварајући центре попут Наџрана на југу и утицајне епископије на североистоку под лахмидском влашћу. Ови аврамовски утицаји донели су концепте једног Бога, васкрсења и есхатологије који су почели да нагризају традиционални арапски политеизам; термини попут raḥmān (Милостиви), који се појављују у јужноарапским натписима, почели су да замењују анимистичке ритуале монотеистичким концептом милости. Племенски савези са великим царствима омогућили су Арапима из Меке и Медине да буду добро упознати са библијским пророчанствима и доктринама, стварајући интелектуалну климу погодну за појаву нове монотеистичке објаве која ће синтетисати ове утицаје у јединствен идентитет.
Порекло са Мухамедом
Мекански период пророчке мисије Мухамеда ибн Абдулаха почео је око 610. године, када је, према традиционалним изворима из 8. века, доживео прву објаву од анђела Гаврила у пећини Хира на планини Џабал ал-Нур. Овај догађај, почетак Курана, означио је прелазак на строги монотеизам (tawhid) унутар изразито политеистичког друштва Меке којим је доминирало племе Курејш. Мухамедово јавно проповедање одбацивања 360 идола из Кабе изазвало је оштро противљење меканских лидера, чија је моћ била везана за ходочасничку трговину, што је довело до економског бојкота и суровог прогона првих верника, попут Билала ибн Рабаха. Након „године туге” 619. године, коју су обележиле смрти његове жене Хадиџе и стрица Абу Талиба, Мухамед је остао без племенске заштите, што је кулминирало заверама за његово убиство и одлуком да са својом малом заједницом напусти родни град.
Хиџра, или сеоба у Медину 622. године, представља кључни моменат у исламској историји којим почиње рачунање муслиманске ере (1. година по хиџри). У Медини, Мухамед је прешао из улоге прогоњеног проповедника у улогу политичког вође и посредника између завађених арапских племена Авс и Хазраџ, као и јеврејских кланова. Донео је „Медински устав”, пакт који је дефинисао обавезе муслиманских исељеника (мухаџирун), локалних помагача (ансар) и јеврејских племена, проглашавајући их за јединствену заједницу — умму. Центар верског и друштвеног живота постала је Пророкова џамија (Месџид ан-Набави), око које се развијала нова државна структура заснована на верској лојалности пре него на крвном сродству, чиме је Медина трансформисана у први муслимански политички центар способан за одбрану од меканских напада.
Током мединског периода, Мухамед је ауторизовао или предводио око 80 војних експедиција, мењајући стратегију од одбрамбених чарки ка великим офанзивама усмереним против курејшијских каравана и непријатељских племена. Победа код Бадра 624. године учврстила је морал заједнице, док су порази попут оног код Ухуда указали на унутрашње изазове. Истовремено, односи са јеврејским племенима у Медини су се погоршали због оптужби за кршење савеза; племена Бану Кајнука и Бану Надир су протерана, док су мушкарци из племена Бану Курајза погубљени након битке на Хендеку под оптужбом за издају. Ова фаза је кулминирала тријумфалним заузимањем Меке 630. године, када је Мухамед прогласио општу амнестију за своје бивше прогонитеље и очистио Кабу од идола, чиме је завршено уједињење Арабије под заставом монотеизма само кроз потпуну потчињеност једноме Богу.
Рашидунска ера (632–661. н. е.)
Абу Бакр ибн Аби Кухафа, први од четворице праведних калифа, суочио се са егзистенцијалном претњом по млади калифат одмах након Мухамедове смрти 632. године. Већина арапских племена, чија је лојалност била личне природе према Пророку, одбила је да плаћа зекат и призна ауторитет Медине, што је довело до Ратова против апостата (рида). Иако многи побуњеници нису потпуно напустили веру, већ су само оспоравали политичку и фискалну хегемонију Медине, Абу Бакр је ове покрете третирао као верско отпадништво. Кључну улогу одиграо је војсковођа Халид ибн ал-Валид, који је у низу бруталних окршаја, кулминирајући битком код Јамаме против самопроглашеног пророка Мусајлиме, успео да силом уједини Арабијско полуострво. Ова консолидација не само да је учврстила ислам као протодржавни апарат већ је због великих губитака међу памтитељима Курана подстакла Абу Бакра да нареди прво званично прикупљање и записивање светог текста како би се спречио његов нестанак.
Под вођством другог калифа, Омера ибн ал-Хатаба (634–644), исламска освајања су попримила незапамћене размере, искористивши исцрпљеност Византије и Персије након њиховог дуготрајног међусобног рата. Халид ибн ал-Валид је 636. године у одлучујућој бици на Јармуку потпуно уништио византијску војску, што је омогућило брзи пад Дамаска и Јерусалима, где је Омер лично гарантовао права хришћанима и Јеврејима под статусом зимија. Истовремено, на истоку, војска Са'да ибн Аби Вакаса поразила је Сасанидско царство у бици код ал-Кадисије, заузевши престоницу Ктесифон и отворивши пут за потпуно уништење персијске царске структуре до 651. године. За само једну деценију, Омер је трансформисао калифат у глобалну империју која се протезала на скоро шест милиона квадратних километара, укључујући Египат и Месопотамију, ослањајући се на високу моралну снагу арапских трупа и флексибилну пустињску тактику која је надмашила тешку пешадију старих царстава.
Трећи калиф Осман ибн Афан наставио је територијално ширење и стандардизовао званични кодекс Курана, али је његова владавина била обележена растућим незадовољством због наводног непотизма према клану Омејада. То је 656. године кулминирало његовим убиством у Медини, што је изазвало Прву фитну (грађански рат). Али ибн Аби Талиб, Мухамедов рођак и зет, изабран је за четвртог калифа, али се одмах суочио са опозицијом коју су предводили Ајша, Талха и Зубајр, што је довело до Битке код камиле. Након тога, Муавија ибн Аби Суфјан, гувернер Сирије, одбио је лојалност Алију тражећи освету за Османову крв, што је изазвало крваву битку код Сифина. Сукоб је завршен неуспешном арбитражом која је ослабила Алијев ауторитет и довела до отцепљења хариџита, радикалног крила које је на крају извршило атентат на Алија 661. године. Ови догађаји су довели до преласка на наследну власт Омејада и кристализације подела на суните, шиите и хариџите, трајно обликујући теолошку и политичку мапу ислама кроз различито тумачење вођства.
Омејадски калифат (661–750)
Територијална експанзија Омејадског калифата била је вођена доктрином џихада, која је служила као идеолошки оквир за ширење домена ислама, али су је у пракси покретали и економски мотиви, попут приступа ресурсима и плена. Под калифом Муавијом I учвршћена је поморска моћ у Медитерану, док је за време Ал-Валида I извршен масиван продор на запад и исток. На западу је Муса ибн Нусајр покорио берберска племена, што је омогућило Тарику ибн Зијаду да 711. године са војском од око 12.000 људи пређе Гибралтар и уништи Визиготско краљевство у бици код Гвадалете. Истовремено, на истоку је Кутајба ибн Муслим проширио власт до реке Аму Дарје заузимајући Бухару и Самарканд, док је Мухамед ибн ал-Касим успоставио муслиманску контролу над долином Инда. Оваква незаустављива експанзија, која је до 750. године обухватила око 11 милиона квадратних километара, заустављена је тек на северу код Константинопоља (718) и у Франачкој код Поатјеа (732) од стране Карла Мартела.
Административне иновације Муавије I и Абд ал-Малика трансформисале су калифат у централизовану државу са седиштем у Дамаску, уводећи наследну власт и бирократију засновану на византијским и сасанидским моделима. Кључна реформа била је арабизација управе и кованог новца 696. године, када је арапски језик постао обавезан у администрацији, а златни динар (тежине 4,25 грама) и сребрни дирхам стандардизовани са исламским натписима без ликовних приказа. Ове мере су учврстиле супериорност Арапа као привилеговане владајуће класе, која је имала ексклузиван приступ државним стипендијама из војног регистра (diwan). Међутим, овакав етноцентрични систем изазвао је дубоко незадовољство међу неарапским муслиманима (mawali), нарочито Персијанцима, који су и након преласка у ислам плаћали веће порезе попут џизје и били дискриминисани у војној и политичкој хијерархији, што је створило плодно тло за касније унутрашње сукобе.
Унутрашње поделе, племенски сукоби између кајсијских и јаманских кланова и незадовољство шиитских и хариџитских група кулминирали су Абасидском револуцијом средином 8. века. Породица Абасида, потомци Мухамедовог стрица ал-Абаса, вешто је искористила персијско-мавалијски отпор омејадској надмоћи, обећавајући једнакост свим муслиманима и повратак власти Пророковом роду. Кључни организатор побуне био је Абу Муслим ал-Хурасани, који је 747. године развио црне заставе у Хурасану и окупио војску од преко 100.000 људи. Револуција је тријумфовала 750. године у бици на реци Заб, где је последњи омејадски калиф Марван II поражен, након чега су Абасиди систематски истребили омејадску елиту. Овај преврат није само променио династију, већ је означио крај арапске ексклузивности и премештање центра моћи на исток у Багдад, где је исламско златно доба процветало кроз синтезу различитих културних традиција.
Абасидски калифат (750–1258)
Абасидска револуција почела је 747. године у источној провинцији Хурасан, где је нагомилано незадовољство персијских мавалија (неарапских преобраћеника) и фракција разочараних омејадском политиком арапске супериорности довело до масовне мобилизације. Под црним заставама, Абасиди су се представили као потомци Абаса ибн Абд ал-Муталиба, пророковог стрица, обећавајући правду и једнакост свим муслиманима, чиме су придобили подршку шиитских симпатизера и антиомејадских снага. Након одлучујуће битке на реци Заб почетком 750. године, где је војска последњег омејадског калифа Марвана II потпуно разбијена, Абу ал-Абас ал-Сафах је проглашен за првог абасидског калифа. Његов наследник ал-Мансур (владао 754–775) учврстио је династију и 762. године основао Багдад као нову престоницу на обали Тигриса. Овај „Округли град”, стратешки смештен на раскрсници трговачких путева, симболизовао је прелазак моћи са сиријске арапске доминације на инклузивнију бирократију под персијским утицајем, брзо прерастајући у метрополу са преко милион становника.
Научни и културни процват под Абасидима подстакнут је масовним покретом превођења који је започео крајем 8. века, када су дела са грчког, сиријског, персијског и индијског језика превођена на арапски. Калифи попут Харуна ал-Рашида и ал-Мамуна плаћали су преводиоце златом у тежини рукописа, чиме су сачувана капитална дела Еуклида и Птоломеја у оквиру онога што се традиционално назива „Кућом мудрости”. У математици је Ал-Хваризми (око 780–850) увео темеље алгебре и алгоритме, док су астрономи попут ал-Батанија измерили сунчеву годину са запањујућом прецизношћу од 365 дана, 5 сати, 46 минута и 24 секунде. Медицина је напредовала кроз радове ал-Разија и Ибн Сине, чији је „Канон медицине” остао стандардни уџбеник у Европи све до 17. века. Архитектонска достигнућа, попут Велике џамије у Самари са спиралним минаретом (Малвија), и увођење производње папира из Кине након битке код Таласа 751. године, револуционисали су ширење знања и обликовали визуелни идентитет исламске цивилизације.
Током 9. века, калифат су потресли теолошки расколи и политичка децентрализација, почевши од михне (инквизиције) коју је увео ал-Мамун 833. године како би наметнуо мутазилитско учење о створености Курана. Овај притисак на учењаке попут Ахмеда ибн Ханбала, који је инсистирао на вечној природи Курана, отуђио је ширу сунитску заједницу од калифалне власти. Истовремено, претерано ослањање на турске мамлучке трупе довело је до „Анархије у Самари” (861–870), током које су турски гардисти смењивали и убијали калифе по сопственој вољи. Провинцијски гувернери искористили су овај вакуум моћи за успостављање наследних емирата, попут Тахирида и Саманида, док су персијски Бујиди 945. године заузели Багдад, сводећи абасидске калифе на церемонијалне фигуре без стварне војне моћи. Ова фрагментација претворила је калифат у скуп полунезависних држава, где је централна власт постојала само номинално, док су стварну контролу вршили локални ратници и султани.
Коначни пад политичког ауторитета Абасида догодио се 1258. године када су Монголи под вођством Хулагу-кана извршили опсаду и пљачку Багдада. Упркос ултиматумима монголског вође, калиф ал-Мустасим није успео да организује одбрану града који је тада имао само 10.000 слабо опремљених војника. Након што су монголски инжењери срушили зидине користећи опсадне справе, град је предат 10. фебруара, након чега је уследило седмодневно брутално разарање. Процене о броју убијених цивила варирају, али сам Хулагу је известио о преко 200.000 жртава, док су непроцењиве библиотеке уништене, а књиге бачене у Тигрис. Калиф ал-Мустасим је погубљен на понижавајући начин — умотан у тепих и изгажен коњима — како би се избегло проливање краљевске крви по земљи. Ово уништење инфраструктуре, укључујући софистициране системе за наводњавање Месопотамије, довело је до дуготрајног еколошког и економског колапса региона, док је абасидска лоза наставила своје постојање само номинално у мамелучком Каиру под потпуно другачијим околностима.
Шиитске династије и паралелни развој догађаја
Фатимидски калифат успостављен је 909. године када је Абдулах ал-Махди Билах, исмаилитски вођа који је тврдио да потиче од Пророкове ћерке Фатиме, проглашен за калифа у данашњем Тунису након победе над сунитском династијом Аглабида. Овај успон почивао је на војној снази берберског племена Кутама и широкој мрежи мисионара (da'i) који су ширили езотерично учење о имамату. Врхунац моћи династија је достигла 969. године под калифом ал-Муизом, чији је генерал Џевхер ал-Сикили освојио Египат и основао Каиро (al-Qahira) као нову престоницу. Изградња џамије Ал-Азхар 970. године симболизовала је тежњу Фатимида да створе интелектуални центар који би парирао сунитском Багдаду. Иако су Фатимиди били шиити, њихова владавина над сунитском већином често је била обележена прагматичном толеранцијом, чиме су привукли научнике свих вероисповести и контролисали кључне трговачке путеве Црвеног мора, све док унутрашње поделе и успон Саладина 1171. године нису довели до пада династије.
Током 10. и 11. века, Бујиди и Селџуци су се појавили као кључни посредници који су држали стварну моћ у Багдаду, док су абасидски калифи служили као верски симболи. Бујиди, шиити из планинског Ирана, заузели су Багдад 945. године, подредивши калифа својој вољи, али су задржали сунитску институцију калифата ради политичке стабилности. Њихова власт је цветала под Адудом ал-Давлом, који је развио импресивну инфраструктуру, укључујући бране и системе за наводњавање. Међутим, 1055. године Бујиде су заменили Селџуци, турски номади из централне Азије и ревносни сунити. Селџучки вођа Тугрил-бег добио је титулу султана од калифа, успостављајући симбиотски однос где је султан управљао војском и државом, док је калиф давао легитимитет. Везир Низам ал-Мулк је у овом периоду основао систем медреса како би промовисао сунитску теологију и сузбио утицај шиитских доктрина, чиме је учвршћен сунитски идентитет царства које се протезало од Анадолије до Хорасана.
Шиити су током овог периода доживели значајне теолошке еволуције које су трајно обликовале њихов идентитет. Имамити (шиити дванаестнице) су након смрти једанаестог имама 874. године развили доктрину о Скривеном имаму (Махдију), који се налази у великој окултацији (ghayba kubra) и чији се повратак очекује ради успостављања правде. Ово је омогућило њиховој заједници да опстане без видљивог вође кроз рад учењака који су користили иџтихад за тумачење вере. С друге стране, исмаилити су се након смрти фатимидског калифа ал-Мустансира 1094. године поделили на низарите и мусталите. Низарити су, под вођством Хасана ибн Сабаха, успоставили аутономну државу са центром у тврђави Аламут у Персији, користећи стратешки распоређена утврђења за одбрану од Селџука. Ови теолошки правци створили су софистициране правне и филозофске системе који су омогућили шиизму да преживи пад великих калифата и остане жива снага у исламском свету.
Иберијски и северноафрички ислам
Након Абасидске револуције 750. године, омејадски принц Абд ал-Рахман I успео је да побегне из Дамаска и дође до ал-Андалуза, где је 756. године, након победе у бици код Мусаре, утемељио независни емират Кордоба. Ова држава је постала уточиште омејадске традиције, а Кордоба се развила у административни и културни центар који је превазишао старе византијске и визиготске моделе. Успон је доживео свој врхунац 929. године када се Абд ал-Рахман III прогласио за калифа, чиме је директно оспорио духовни ауторитет Абасида и Фатимида. Период калифата обележен је изградњом велелепног град-палате Мадинат ал-Захра и огромним економским просперитетом заснованим на пољопривреди и трговини металима и текстилом. Међутим, након смрти моћног везира Алманзора, калифат је потонуо у грађански рат (фитна) и етничке сукобе између Арапа, Бербера и Муладија, што је 1031. године довело до потпуног распада државе на више од 30 малих краљевина — таифа.
Период таифа карактерисало је политичко нејединство и међусобни сукоби локалних владара, што су хришћанске краљевине са севера вешто искористиле у оквиру Реконкисте. Муслимански владари Севиље, Толеда и Сарагосе били су приморани да плаћају огромне трибуте у злату, познате као parias, како би одложили хришћанске нападе. Прекретница се догодила 1085. године када је Алфонсо VI заузео Толедо, што је изазвало панику међу преосталим таифама и натерало их да потраже помоћ од ратоборних берберских Алморавида из Северне Африке. Ова интервенција је привремено зауставила хришћанско напредовање, посебно након битке код Залаке 1086. године, али је истовремено означила крај аутономије таифа, јер су Алморавиди убрзо анектирали већину муслиманских територија у Иберији, намећући строгу верску ортодоксију и централизовану власт из Маракеша.
Алморавидску власт у 12. веку сменила је нова берберска династија, Алмохади, која је проповедала још строжи унитаризам (tawhid) и одбацивала свако антропоморфно тумачење Бога. Под вођством Абд ал-Мумина, Алмохади су створили огромну империју која је обухватала цео западни Магреб и ал-Андалуз, успостављајући калифат који је на врхунцу моћи контролисао територију од око 2 милиона квадратних километара. Иако су остварили значајне војне успехе и подигли споменике попут Хиралде у Севиљи, њихова ригидна теологија и насилно преобраћивање немуслимана отуђили су локално становништво. Коначни слом Алмохада у Иберији догодио се након катастрофалног пораза у бици код Лас Навас де Толоса 1212. године од стране коалиције хришћанских краљева. Овај пораз отворио је пут за коначни успех Реконкисте, остављајући за собом само Насридски емират у Гранади као последњи остатак муслиманске власти на полуострву.
Источне експанзије и турска исламизација
Исламизација туркијских народа започела је постепено од 8. века кроз трговачке контакте, суфијске мисионаре и војну службу у оквиру персијских династија, што је кулминирало у 10. веку када је Караханидски канат постао прва туркијска држава која је званично прихватила сунитски ислам. Сатук Бугра-кан је својим преласком у ислам око 955. године покренуо масовну конверзију преко 200.000 шатора номадских племена, трансформишући средњу Азију у бедем исламске експанзије. Паралелно са овим, Газнавидска династија, коју су основали бивши турски војници-робови (мамлуци), постала је кључни стуб војног ислама; Махмуд од Газне је извршио 17 похода на Индију почетком 11. века, користећи ратни плен за финансирање медреса и ширење шеријатског права. Ови процеси су трајно померили демографски центар ислама на исток, замењујући старе тенгристичке традиције и стварајући ратничку елиту која ће доминирати исламским светом у наредним вековима.
Селџуци, пореклом из племена Огуза, преузели су примат 1055. године заузимањем Багдада, где је Тугрил-бег од абасидског калифа добио титулу султана, чиме је успостављена сунитска политичка доминација. Под Алп Арсланом, Селџуци су 1071. године у бици код Манцикерта нанели катастрофалан пораз Византији, што је отворило капије Анадолије за масовну миграцију Турака и навело папу Урбана II да позове на Први крсташки рат. Уследили су крвави сукоби у којима су франачки витезови заузели Јерусалим 1099. године, искористивши унутрашњу фрагментацију Селџучког султаната након смрти Малик-шаха. Иако су се суочили са великим губицима у биткама код Никеје, Дорилеја и Антиохије, Селџуци су у Анадолији формирали Румски султанат који је остао бедем исламске одбране, док су сунити под њиховим вођством чували догму о божанском јединству, чекајући поновно уједињење под вођама попут Саладина.
Делхијски султанат, основан 1206. године након победа Мухамеда од Гора, означио је почетак трајне муслиманске владавине над северном Индијом кроз пет династија, почевши од Мамлучке. Султани попут Илтутмиша и Алаудина Халџија централизовали су власт кроз систем икта (земљишних поседа) и успешно одбијали монголске инвазије, док су територију проширили на деканску висораван и Гуџарат. Исламизација потконтинента текла је углавном кроз деловање суфијских редова, попут чиштија, који су привлачили локално становништво својом мистиком и добротворним радом, док су хиндуистички сељаци задржали аутономију плаћајући порезе (џизју). Архитектонски, султанат је оставио монументална дела попут Кутб-минара, који је са своја 73 метра висине постао симбол нове суверености. Султанат је почео да слаби након Тимурове пљачке Делхија 1398. године, што је на крају омогућило Бабуру да 1526. године код Панипата порази Ибрахима Лодија и утемељи Могулско царство, остављајући за собом фузију персијске управе и индијске културе.
Утицај и опоравак Монгола
Монголске инвазије на исламске средишње земље почеле су застрашујућим уништењем Хорезмијског царства (1219–1221), које је изазвао Џингис-кан као одмазду за погубљење својих изасланика. Градови попут Бухаре, Самарканда и Мерва доживели су систематске масакре и потпуну депопулацију; савремени извори наводе милионске жртве, што је, иако можда преувеличано, потврдило катастрофалне последице по персијску културу и економију Средње Азије. Други талас инвазије под Хулагу-каном 1250-их година довео је до коначног пада утврђења низаријских исмаилита и опсаде Багдада 1258. године. Пад абасидске престонице праћен је убиством калифа ал-Мустасима и пљачком која је резултирала смрћу између 200.000 и 800.000 цивила, уз уништење „Куће мудрости” чије су књиге, према предању, поцрнеле воду Тигриса. Ове инвазије су изазвале демографски колапс, пресецање научних лоза и трајно оштећење иригационих система (qanat), што је довело до дезертификације Месопотамије која је трајала вековима.
Преокрет у монголској владавини догодио се 1295. године када је Газан-кан примио ислам, што је означило званични прелазак Илканата са будизма и несторијанства на сунитски ислам. Ова конверзија омогућила је административну стабилизацију и синтезу монголских војних структура са персијском интелектуалном традицијом. Под покровитељством Газана и његовог наследника Олџеитуа, везир Рашид ал-Дин саставио је епохално дело Jāmiʿ al-Tawārīkh, свеобухватну светску историју која је објединила монголске, кинеске и исламске изворе. Дошло је до правог процвата науке и уметности, нарочито кроз рад опсерваторије у Мараги коју је основао Насир ал-Дин ал-Туси, као и кроз развој илустрованих рукописа у којима су се преплитали персијски фигурални стилови са кинеским мотивима. Овај период, који је трајао до фрагментације династије 1335. године, обновио је иранско културно делање и поставио темеље за касније велике исламске империје.
Крајем 14. века из остатака Чагатајског каната изронило је Тимуридско царство под вођством Тимура (Тамерлана), који је настојао да уједини џингис-канско наслеђе са исламским законом. Иако је Тимур био сунитски муслиман, његови походи су донели ново страшно разарање исламском свету, укључујући покољ 70.000 људи у Исфахану и пљачку Делхија 1398. године. Међутим, након његове смрти 1405. године, његови наследници попут Шахруха и Улуг-бега покренули су „Тимуридску ренесансу”, претварајући Самарканд и Херат у водеће центре науке и архитектуре. Улуг-бег је 1420. године изградио опсерваторију у Самарканду са секстантом дугим 40 метара, израдивши каталог звезда који је по прецизности надмашио Птоломејев. Овај процват уметности, калиграфије и астрономије, иако суочен са теолошким изазовима, дефинисао је културни пејзаж који ће касније директно инспирисати Могулско царство у Индији.
Барутне исламске империје (16.–19. век)
Османско царство, утемељено око 1299. године, свој успон дугује стратешким победама над Византијом и продором на Балкан, што је кулминирало заузимањем Константинопоља 1453. године под Мехмедом II Освајачем. Ширење се наставило преко Леванта и Египта под Селимом I, док је Сулејман Величанствени у 16. веку учврстио хегемонију над Месопотамијом и Угарском након битке на Мохачу 1526. године. Како би управљали огромним мултиетничким простором, Османлије су формализовале милет систем, који је немуслиманским заједницама (православцима, Јерменима, Јеврејима) давао широку аутономију у питањима права, образовања и вере под вођством сопствених верских поглавара. Иако је овај систем обезбедио релативну стабилност у поређењу са тадашњом Европом, немуслимани су и даље имали статус грађана другог реда, плаћали су посебан порез (џизју) и били подложни девширми (данку у крви), све док Танзиматске реформе у 19. веку нису покушале да уведу правну једнакост.
У исто време, на простору Персије, династија Сафавида извршила је насилну и системску шиитизацију становништва почевши од 1501. године, када је четрнаестогодишњи Исмаил I прогласио дванаестоимамитски шиизам за званичну државну религију. Ова радикална промена имала је за циљ стварање посебног идентитета који би разликовао Сафавидску државу од сунитских суседа, пре свега Османлија и Узбека. Процес је спровођен бруталном силом – само у Табризу је побијено око 20.000 сунита који су се одупирали новој догми, а сунитски научници су били приморани на прогон или погубљење. Да би попунили верски вакуум, Сафавиди су увозили шиитске теологе из данашњег Либана и Бахреина, док су каснији владари попут Шаха Абаса I учврстили ову веру кроз државне декрете и изградњу велелепних светилишта. Овај инжењеринг демографије трајно је обликовао Иран, претворивши га из већински сунитске земље у центар шиизма, што је оставило дубоко наслеђе секташких сукоба у региону.
На индијском потконтиненту, Могулско царство је под вођством Акбара Великог (1556–1605) развило потпуно другачији модел управљања заснован на синкретизму и доктрини „универзалног мира” (sulh-i kul). Акбар је укинуо џизју, интегрисао хиндуистичке Раџпуте у највише војне слојеве и подстицао међурелигијски дијалог, стварајући културну синтезу видљиву у архитектури и развоју урду језика. Међутим, овај толерантни оквир почео је да слаби под Аурангзебом (1658–1707), који се вратио строгој сунитској правоверности и 1679. године поново увео порез за немуслимане. Његове мере, које су укључивале и рушење десетина хиндуистичких храмова због политичких преступа, изазвале су широке побуне Сика и Марата. Овај заокрет ка верској искључивости заправо је ослабио унутрашњу кохезију царства и убрзао његову фрагментацију пред долазак европских колонијалних сила.
Пад и колонијални сусрети
Током 18. века, војна и технолошка супериорност Европе, нарочито у артиљерији и поморској моћи, преокренула је османски експанзионистички замах у дефанзиву, што је резултирало великим територијалним губицима потврђеним мировним уговорима у Сремским Карловцима (1699) и Пожаревцу (1718). Пораз у рату са Русијом 1774. године и уговор у Кучук Кајнарџи дали су Русији право пловидбе Црним морем и статус заштитника православних хришћана, чиме је додатно нарушен суверенитет Царства. Да би одржали трговинске токове, Османлије су биле приморане на систем капитулација — једностраних уступака који су европским трговцима гарантовали ниске царине и екстратериторијална права. До 19. века, ови уговори, попут трговинског споразума из Балта Лимана (1838), потпуно су отворили османско тржиште јефтиној британској роби, што је изазвало колапс домаће занатске производње и текстилне индустрије, претварајући исламске градове у изворе сировина зависне од европског капитала и надзора.
У јеку империјалног опадања, почетком 18. века у централној Арабији појавио се вахабијски покрет под вођством Мухамеда ибн Абд ал-Вахаба, који је тежио прочишћењу ислама враћањем праксама првих генерација муслимана. Он је оштро критиковао суфијске ритуале и поштовање гробова светитеља, сматрајући их за ширк (политеизам) који нарушава апсолутно божанско јединство (тавхид). Савез склопљен 1744. године између верског реформатора и локалног владара Мухамеда ибн Сауда поставио је темеље Прве саудијске државе, која је до почетка 19. века овладала већим делом Арабије, укључујући Меку и Медину. Иако су османско-египатске снаге 1818. године привремено уништиле Саудијце и срушиле њихову престоницу Дирију, неоортодоксна доктрина вахабизма преживела је као идеолошка основа модерне Саудијске Арабије, позивајући на повратак изворном исламу као одговор на уочену моралну и политичку слабост муслиманског света пред европским надирањем.
Током 19. века, Танзиматске реформе започете 1839. године покушале су да модернизују османску администрацију и војску, уводећи правну једнакост за све поданике без обзира на вероисповест, али су се суочиле са отпором конзервативне улеме и економском кризом. У Египту је Мухамед Али-паша спровео агресивну индустријализацију, али је претерано задуживање његових наследника довело до британске окупације 1882. године након сузбијања Урабијеве побуне. Истовремено, интелектуалци попут Џамал ал-Дин ал-Афганија промовисали су панисламизам као штит против колонијализма, позивајући на спој исламских вредности и западне науке. Ови покрети за уставност и реформу ипак су подстакли буђење националне свести код Арапа и Турака, припремајући терен за касније националистичке поделе и крај османске доминације над исламским језгром.
Трансформације 20. века
Османско царство је формално ушло у Први светски рат 1914. године на страни Централних сила, мотивисано жељом за модернизацијом војске уз немачку помоћ и повраћајем изгубљених територија попут Египта. Султан Мехмед V је у својству калифа прогласио џихад, позивајући муслимане широм света на свету борбу против сила Антанте, али је овај позив имао ограничен успех због јаке савезничке контрапропаганде и секуларних тенденција Младотурака. Иако су Османлије нанеле тешке губитке Савезницима код Галипоља, ратни напори и унутрашња исцрпљеност довели су до примирја 1918. године и каснијег покушаја поделе царства уговором у Севру. Турски националисти под Мустафом Кемалом Ататурком одбацили су овај уговор и кроз борбу за независност извојевали суверенитет над Анадолијом потврђен у Лозани 1923. године. Коначни раскид са прошлошћу уследио је 1924. године укидањем калифата, што је означило крај институционалног јединства исламског света и убрзало стварање модерних националних држава, остављајући вакуум који су касније покушали да попуне различити исламистички покрети.
Арапски устанак, који је 1916. године покренуо шериф Хусеин бин Али уз подршку Британије и Лоренса од Арабије, имао је за циљ стварање независне арапске државе насупрот османској централизацији. Међутим, обећања о независности из кореспонденције Мекмахон–Хусеин била су у сукобу са тајним споразумом Сајкс–Пико, којим су Британија и Француска поделиле арапске провинције на своје интересне сфере. Након рата, систем мандата Друштва народа формализовао је ову поделу, стављајући Ирак, Палестину и Трансјорданију под британску, а Сирију и Либан под француску управу. Хашемитски снови о јединству су се распршили; Фејсал је протеран из Сирије и постављен за краља Ирака, док је Абдулазиз ибн Сауд до 1932. године ујединио Арабијско полуострво у Саудијску Арабију, потиснувши Хашемите из Хиџаза. Ови мандати су фрагментирали некадашње исламске домене на секуларне државе, приоритетизујући европске стратешке и економске интересе над арапским јединством или панисламским идејама.
Као реакција на британску окупацију Египта и укидање калифата, Хасан ал-Бана је 1928. године у Исмаилији основао Муслиманско братство, покрет који је тежио моралној обнови и повратку Курану као потпуном друштвено-политичком систему. Ал-Бана је проповедао да је „ислам решење” и градио мрежу која је комбиновала верску проповед са социјалним програмима, привлачећи раднике и студенте разочаране колонијализмом. Током 1950-их и 1960-их, идеологију је радикализовао Сејид Кутб, који је савремена муслиманска друштва прогласио за „џахилију” (преисламско незнање) и позивао на револуционарно свргавање режима који не примењују шеријат. Након пораза арапског национализма у рату 1967. године, исламистичке идеје су добиле на замаху као алтернатива секуларним системима, што је довело до мејнстримовања политичког ислама. Братство је својим деловањем дубоко утицало на касније покрете широм арапског света, укључујући и палестински Хамас, стављајући исламску управу и отпор изнад преговора, док је потпуно занемаривало спољне теолошке концепте који се не уклапају у њихову доктрину о божанском јединству.
Савремени развој (после 1945. године)
Арапско-израелски сукоби отпочели су 1948. године одмах након проглашења Државе Израел, када је коалиција арапских земаља одбила план Уједињених нација о подели Палестине, сматрајући га нелегитимним задирањем у исламски уммет. Овај рат, познат као Накба (катастрофа), резултирао је израелском контролом над 78% територије и стварањем избегличке кризе за око 700.000 Палестинаца. Кључни моменти који су дефинисали регион били су Шестодневни рат 1967. године, у којем је Израел превентивним ударима заузео Синај, Газу, Западну обалу и Голанску висораван, те рат на Јом Кипур 1973. године, када су Египат и Сирија покренули изненадни напад. Порази арапских војски у овим сукобима довели су до слабљења секуларног панарапског национализма и успона исламизма, где се палестинско питање све више оквирило као одбрамбени џихад. Хамас, настао 1987. године, експлицитно је у својој повељи одбацио могућност компромиса, дефинишући земљу као неотуђиви верски задужбински посед (вакуф) и позивајући на уништење Израела кроз индивидуалну верску дужност сваког муслимана.
Откриће огромних резерви нафте у Саудијској Арабији 1938. године и каснији нафтни бум након Другог светског рата трансформисали су заливске монархије из економске маргине у глобалне актере. Нафтна криза из 1973. године, изазвана ембаргом ОПЕК-а према земљама које су подржавале Израел, четвороструко је повећала цену нафте и донела незапамћено богатство саудијској династији. Тај капитал је искоришћен за промовисање „петро-ислама” – глобалног извоза вахабистичке доктрине кроз изградњу хиљада џамија, медиреса и културних центара широм света. Саудијска Арабија је годишње издвајала милијарде долара за прозелитизам (dawah), што је довело до померања локалних исламских пракси у Јужној Азији, Африци и Европи ка строгом скриптуралном литерализму. Овај извоз ортодоксије, иако примарно замишљен као средство меке моћи и легитимизације монархије, створио је плодно тло за успон селефистичких покрета који су често долазили у сукоб са локалним традицијама и секуларним вредностима.
Глобални џихадизам се развио као транснационални покрет крајем 20. века, добивши кључни замах током совјетско-авганистанског рата (1979–1989), где су муџахедини уз огромну финансијску помоћ САД и Саудијске Арабије поразили совјетске снаге. У том миљеу је Осама бин Ладен 1988. године основао Ал-Каиду, усмеравајући борбу против „далеког непријатеља” – западних сила, а нарочито Сједињених Држава. Напади 11. септембра 2001. године, у којима је убијено скоро 3.000 људи, представљали су врхунац ове стратегије са циљем изазивања „судара цивилизација”. Као одговор, САД су покренуле глобални рат против тероризма, инвазијом на Авганистан ради рушења талибанског режима и десетковања Ал-Каиде. Иако су војне операције и значајно ослабили централну команду џихадиста, хаос изазван каснијом инвазијом на Ирак 2003. године омогућио је еволуцију ових мрежа у још радикалније форме попут Исламске државе (ISIS), показујући отпорност идеологије засноване на концепту божанског суверенитета (hakimiyyah).
Масовне миграције муслиманског становништва у Европу након 1945. године, почевши од радника у Немачкој и Француској до таласа избеглица након 2010. године, подстакле су дубоке дебате о интеграцији, секуларизму и границама верских слобода. Истовремено, у муслиманским земљама попут Турске и Египта, траје константна напетост између секуларних државних модела и исламистичких покрета који траже примену шеријата. Једно од најспорнијих питања остаје апостасија (напуштање вере), која је и даље кажњива смрћу у неколико већински муслиманских држава, што представља директан сукоб са савременим концептом индивидуалних људских права. Док секуларисти заговарају процедуралну демократију одвојену од религије, исламисти тврде да легитимитет власти произлази из божанског закона, што доводи до изразите политичке волатилности и друштвене поларизације. Ови сложени процеси показују да је савремени исламски свет у сталном преиспитивању сопственог идентитета у оквиру глобализованог поретка који је често у сукобу са традиционалном доктрином.
Трајне контроверзе
У класичној исламској јуриспруденцији џихад је обухватао и одбрамбене напоре против агресије и офанзивне кампоње за ширење домена ислама (dar al-Islam) на немуслиманске територије, при чему је ово друго класификовано као џихад ал-талаб. Док је одбрамбени џихад сматран индивидуалном дужношћу сваког муслимана у случају директне претње, офанзивни џихад је био колективна обавеза (fard kifaya) коју су спроводили квалификовани ауторитети ради успостављања исламске власти и прикупљања џизје. Доктринарни темељ за ово пронађен је у куранским стиховима, попут стиха 9:29 који наређује борбу против „Следбеника Књиге” док не буду понижени и не плате порез, као и у хадисима који наводе наредбу о борби док људи не прихвате ислам. Четири сунитске правне школе су постигле консензус о дозвољености офанзивног џихада под легитимним калифом, што је рационализовало брза освајања праведних калифа и касније династија Умајада и Абасида, при чему су немуслимани имали избор између конверзије, плаћања пореза или рата.
Ропство је у раном исламском периоду било регулисано, али не и забрањено; дозвољавало је поробљавање ратних заробљеника и њихових потомака, док је Мухамед и сам поседовао робове и учествовао у њиховој расподели након битака. Арапско-муслиманска трговина робљем трајала је од 7. до 20. века, са проценама о 11 до 17 милиона поробљених Африканаца, при чему су мушки робови често кастрирани како би служили као евнуси у харемима и администрацији, док су жене биле изложене сексуалној експлоатацији кроз институцију конкубината. Конкубинат (ma malakat aymanukum) је омогућавао муслиманима легалан сексуални приступ робињама без брака, што је пракса коју је и сам Мухамед упражњавао. Истовремено, немуслимани су под статусом зимија уживали заштиту али и подређеност, плаћајући двоструко већи порез и суочавајући се са ограничењима попут забране ношења оружја, јахања коња или изградње нових храмова, што је кроз ритуализовано понижење одржавало хијерархију исламске доминације.
Исламска учења о родним улогама наглашавају комплементарност у којој су мушкарци заштитници и издржаваоци породице, што им даје право на двоструко већи наследи део, док се сведочење жене у финансијским питањима вреднује као половина мушког. Куран дозвољава полигинију (до четири жене) под условом праведног третмана, мада је ова пракса кроз историју била чешћа међу елитом него у општој популацији. Питање дечијих бракова у исламу често се повезује са предањем о Мухамедовом браку са Ајшом, који је према већини извора уговорен када је она имала шест, а конзумиран у њеној деветој години. Будући да Куран не одређује минималну старосну границу за брак, већ се пубертет често узима као маркер зрелости, овај преседан је снажно утицао на правне ставове који су кроз векове дозвољавали удају девојчица уз пристанак старатеља, што у појединим руралним и конзервативним срединама опстаје и данас упркос модерним реформама.
Након Мухамедове смрти 632. године, Куран је постојао првенствено у усменој форми и на разбацаним записима, што је навело калифу Абу Бакра да покрене прву званичну компилацију након смрти бројних памтитеља у биткама. Међутим, због регионалних разлика у рецитовању и појаве конкурентских кодекса, калифа Осман је око 650. године наредио израду стандардизоване верзије на курејшитском дијалекту и уништавање свих осталих варијанти како би осигурао униформност текста. Иако је тиме фиксиран консонантни костур текста (rasm), и даље постоје различите канонске верзије читања (qira'at), попут хафса и варша, које се разликују у вокализацији или понекад у појединим речима. Археолошки налази, попут Бирмингемског рукописа, потврђују рану стабилност текста, али палимпсест из Сане открива постојање не-османских варијанти пре стандардизације, што указује на сложен процес канонизације и сузбијања алтернативних традиција у раној фази исламске историје.
0 Коментари