Мелетије Метаксакис (1871–1935) остаје једна од најкомплекснијих и најконтроверзнијих фигура у модерној историји Православне цркве, познат као једини јерарх који је током каријере стајао на челу чак три аутокефалне цркве: Грчке, Цариградске и Александријске. Рођен на Криту, Мелетије је свој успон започео у Јерусалимској патријаршији, али је 1908. године изгнан због „активности против Светог Гроба”, да би потом постао митрополит китијски на Кипру. Његова каријера била је нераскидиво повезана са грчком политиком и подршком Елефтериосу Венизелосу, што му је 1918. године омогућило да постане архиепископ атински. Током тог периода, посебно се посветио организовању грчке дијаспоре у Америци, постављајући темеље за Грчку православну архиепископију Америке, коју је касније, као васељенски патријарх, ставио под јурисдикцију Цариграда. Његово управљање Цариградском патријаршијом (1921–1923), иако кратко, донело је радикалне промене, укључујући сазивање Свеправославног конгреса 1923. на којем је усвојен ревидирани јулијански календар, што је изазвало дубоке расколе који трају до данас. Мелетије је био пионир екуменизма, признајући ваљаност англиканских рукоположења 1922. године, што је изазвало оштре критике традиционалиста и оптужбе за модернизам и масонство. Након повлачења из Цариграда услед политичких промена у Турској и пораза грчке војске, изабран је за патријарха александријског 1926. године, где је значајно проширио јурисдикцију на целу Африку и спровео бројне административне реформе. Упркос бројним контроверзама и оптужбама да је био масон, Мелетијев утицај на глобално православље и његову организацију у 20. веку остаје огроман, остављајући за собом наслеђе које се и данас посматра кроз призму сукоба између црквеног модернизма и верности предању.
РАНИ ЖИВОТ
Емануил Метаксакис, потоњи Мелетије, рођен је 21. септембра 1871. године у селу Парсас у области Ласити на Криту, који је у то време био под османском влашћу. Његово одрастање у руралном критском окружењу, иако мало документовано, снажно је обликовало његову религиозну склоност, што га је 1889. године одвело у Јерусалим, где је уписао Богословију Часног крста – кључну институцију за образовање православног клира. Још током студија, 1891. године, рукоположен је у чин јерођакона, а по завршетку школовања 1900. године постао је члан Братства Светог гроба, чиме је формализовао свој монашки завет и посвећеност чувању светиња у Палестини. Овај период његовог живота у Јерусалиму био је пресудан за развој његових административних и дипломатских вештина у вишенационалном и политички напетом окружењу, што ће му касније омогућити успон до самих врхова православне јерархије.
ЦРКВЕНА КАРИЈЕРА
Рукоположења и служба
Емануил Метаксакис је примио монашки постриг са именом Мелетије и рукоположен је у чин јерођакона 1891. године током студија на Богословији Часног крста у Јерусалиму, која се налазила под јурисдикцијом Јерусалимске патријаршије. Након што је 1900. године дипломирао на студијама философије и теологије, постао је члан Братства Светог гроба и именован је за секретара Светог синода у Јерусалиму, што је био почетак његовог брзог административног успона. Дана 30. марта 1903. године, Мелетије је рукоположен у чин јеромонаха у цркви Светог Васкрсења, након чега се посветио проповедништву и преузео дужност егзарха у Цариграду. Иако су његови корени из руралног Крита снажно обликовали његову свест о отпору османској власти и грчкој аутономији, његова активна служба након рукоположења била је везана за велике црквене центре, па је већ 1906. године постао игуман манастира Светог гроба у Цариграду, чиме је и формално закорачио у свет високе црквене дипломатије и јерархије.
Китијски митрополит и кипарско учешће
У фебруару 1910. године, у својој 39. години, Мелетије Метаксакис је изабран за митрополита китијског од стране Светог синода Кипарске цркве. Хиротонисан је 4. априла 1910. године у Саборној цркви Светог Јована у Никозији, а на овој дужности остао је до почетка 1918. године. Током своје службе, Мелетије је показао изузетну административну енергију: сазвао је епархијски синод који је донео статуте за реформу управе митрополије под британском колонијалном влашћу и учествовао је у изради самог статутарног уставног документа аутокефалне Кипарске цркве. Како би унапредио образовање свештенства, октобра 1910. године основао је Свекипарску богословију у манастиру Светог Георгија Контоса у Ларнаки, али се посветио и световном образовању оснивањем Трговачке гимназије у истом граду. Мелетије је користио стратешки положај Кипра под британском управом да покрене ране екуменске дијалоге, укључујући и разговоре у Њујорку са Епископалном црквом САД, чиме је почео да гради мостове између православља и англиканизма. Такође је покренуо часопис „Црквени гласник” ради бољег информисања верника и јачања црквеног идентитета. Иако је његово критско порекло понекад изазивало сумњичавост у локалним црквено-политичким круговима, његове реформе су значајно ојачале институционалну отпорност Китијске митрополије, што му је отворило пут ка преузимању атинског трона у јеку грчког Националног раскола.
Атински архиепископ и руковођење Грчке цркве
Мелетије Метаксакис је изабран за митрополита атинског 28. фебруара 1918. године од стране синода блиског венизелистичкој фракцији, наследивши Теоклита I који је био свргнут током грчког Националног раскола између присталица премијера Елефтериоса Венизелоса и ројалиста лојалних краљу Константину I. Као критски јерарх и дотадашњи митрополит китијски, његов избор је потврдио снажну усклађеност са Венизелосовом владом, која је кроз црквене промене настојала да консолидује моћ током Првог светског рата и спроведе експанзионистичку „Мегали идеју”. Током свог двогодишњег управљања аутокефалном Грчком црквом, Мелетије је приоритет дао административном јачању и институционалном развоју: основао је часописе „Еклисиастикос Кирикс” и „Кени Дидахи”, набавио црквену штампарију и израдио нацрте за нову уредбу о црквеној управи. Посебно се истакао у социјалном раду оснивањем фондације „Стеги тис Еклисиас” (Црквени дом), која је касније прерасла у сиротиште у Вуљагменију. Кључни део његовог деловања био је рад са грчком дијаспором у Сједињеним Америчким Државама, где је 1918. године отпутовао како би организовао распршене парохије под јурисдикцијом Атине и поставио темеље за централизовану Грчку архиепископију Америке, чиме је настојао да реши административни неред међу емигрантима. Међутим, Мелетијев положај постао је неодржив након изборног пораза Венизелоса у новембру 1920. године и повратка краља Константина I на власт. Краљевским указом је смењен 16. новембра 1920. године, што је омогућило повратак Теоклита на трон, а овај чин је јасно показао дубоку испреплетеност државне политике и црквене аутономије у међуратном периоду Грчке, након чега је Мелетије отишао у САД пре него што је изабран за васељенског патријарха.
ЦАРИГРАДСКИ ПАТРИЈАРХ
Патријарх цариградски Мелетије IV
Након смрти патријарха Германа V 1920. године, Цариградска патријаршија се нашла у дуготрајној кризи усред Грчко-турског рата и савезничке окупације Цариграда, што је довело до избора Мелетија Метаксакиса за новог патријарха 25. новембра 1921. године. Мелетије, који је тада боравио у Америци након што га је ројалистичка влада у Атини свргнула са места архиепископа, изабран је под снажним утицајем савезничких снага и венизелистичких кругова који су у њему видели кључног савезника за грчке националне интересе. Овај избор је изазвао оштру реакцију Грчке православне цркве, која је децембра 1921. године потврдила његово свргнуће, сматрајући његово уздизање на патријаршијски трон неканонским због кршења црквених правила о избору свргнутих епископа без претходног разрешења. Упркос противљењу Атине и традиционалистичких делова цркве, Мелетије је прихватио дужност и 1922. године британским ратним бродом стигао у Цариград, где је устоличен као Мелетије IV под заштитом савезника. Његово ступање на трон остаје забележено као редак пример у историји где је један јерарх у кратком размаку предводио више аутокефалних цркава, што директно осликава преплитање геополитичких притисака и црквеног ауторитета у једном од најтурбулентнијих периода за православље.
Административне реформе и надзор дијаспоре
Након устоличења за васељенског патријарха Мелетија IV у јануару 1922. године, Метаксакис је одмах покренуо корените административне реформе како би учврстио ауторитет Цариградске патријаршије над православним заједницама у расејању. Дана 1. марта 1922. године, опозвао је томос из 1908. године којим су дијаспорске парохије биле потчињене Грчкој цркви, позивајући се на 28. канон Халкидонског сабора како би за Васељенску патријаршију повратио ексклузивно право на „непосредни надзор и управљање свим православним парохијама изван граница помесних православних цркава” у Европи и Америкама. Овом реформом Цариград је поново позициониран као канонски центар за нетериторијалне јурисдикције, што је своју најважнију примену нашло 11. маја 1922. године, када је Мелетије издао томос о преношењу Грчке архиепископије Северне и Јужне Америке под окриље Васељенске патријаршије. Иако је ову архиепископију сам основао док је био на челу Атинске митрополије, сада ју је, као патријарх, трајно везао за Фанар, именујући епископа Александра Родостолског за свог егзарха ради спровођења канонског поретка. Ови потези су значајно проширили глобални досег Патријаршије, али су истовремено изазвали снажан отпор појединих националних цркава које су страховале од претеране централизације моћи, што је допринело напетостима које ће на крају довести до његовог повлачења са трона 1923. године.
Свеправославни конгрес и екуменски рад
Свеправославни конгрес у Цариграду, одржан од 10. маја до 8. јуна 1923. године под председништвом патријарха Мелетија IV, представља прекретницу у савременој историји православља јер је покренуо дубоке доктринарне и административне реформе. Главни исход конгреса било је усвајање ревидираног јулијанског календара 23. јуна 1923. године, који је на научним основама астрономски усклађен са сунчевом годином и грегоријанским календаром, чиме су непокретни празници померени за 13 дана унапред. Овај потез је за циљ имао лакшу координацију са западним светом, али је због одсуства кључних представника, попут Руске православне цркве која је тада била под бољшевичким прогоном, остао споран у погледу свеправославног консензуса. Истовремено, Мелетије IV је направио историјски искорак ка англиканској заједници, када је Свети синод у септембру 1922. године званично признао ваљаност англиканских рукоположења и апостолско прејемство, што је био плод његових вишегодишњих екуменских напора и теолошких дијалога започетих још током боравка у Атини и Америци. Иако су ове иницијативе учврстиле позицију Васељенске патријаршије као моста између Истока и Запада, оне су наишле на жесток отпор традиционалистичких кругова који су овакво отварање и календарску реформу тумачили као напуштање канона и угрожавање православног догматског идентитета.
ПАТРИЈАРХ АЛЕКСАНДРИЈСКИ
Након што је 1926. године изабран за папу и патријарха александријског као Мелетије II, Метаксакис је предузео историјски корак проширивши своју титулу на „патријарх Александрије и целе Африке”, чиме је формално изразио амбицију да православље прошири на цео континент. Његово управљање из Каира обележила је дубока административна реорганизација превасходно грчких заједница у Египту, али и одлучно усмеравање ка подсахарској Африци, где је због економских миграција и колонијалних кретања растао број православних верника. Оновао је нове епископије у Јоханезбургу, Кејптауну и Картуму, чиме је први пут у модерној историји извео Александријску патријаршију из оквира самог Египта и поставио темеље за њену мисионарску будућност. Мелетије се снажно залагао за централизацију црквене власти, настојећи да ограничи утицај лаичких савета у избору епископа и управљању финансијама, што је изазвало отпор међу локалним грчким елитама навиклим на висок степен партиципације. Иако је његово здравље почело да слаби, у последњим годинама живота неуморно је радио на образовању клира и очувању грчког идентитета кроз школство, па је до његове смрти 28. јула 1935. године ова древна патријаршија трансформисана у истински свеафрички ентитет, упркос сталним канонским и административним изазовима које је такав нагли раст донео.
ГЛАВНЕ ИНИЦИЈАТИВЕ
Декларације о аутокефалности и независности Цркве
После Првог светског рата и бољшевичке револуције, васељенски патријарх Мелетије IV искористио је свој ауторитет да пружи канонско уточиште православним заједницама у новоствореним државама Балтика и Скандинавије, које су тражиле одвајање од Руске православне цркве. Дана 9. јуна 1923. године, Мелетије је примио Финску православну цркву под јурисдикцију Цариграда, доделивши јој статус аутономије, чиме је она дефакто постала независна од Москве, али уз задржавање литургијских веза са Васељенском патријаршијом. Слично томе, 7. јула 1923. године, издао је томос за Естонску апостолску православну цркву, успостављајући аутономну управу под митрополитом Александром, што је Москва касније оспоравала као противзаконито задирање у њену канонску територију. Ови потези су били теоријски утемељени у Мелетијевој енциклици од 1. марта 1922. године, којом је Цариграду приписао ексклузивно право надзора над свим православним верницима у расејању, односно у такозваним „варварским земљама” изван граница старих аутокефалних цркава. На Свеправославном конгресу 1923. године, иако су Албанци тражили потпуну аутокефалност, Мелетије је одобрио само делимичну аутономију, пажљиво балансирајући између подршке националној независности и очувања патријаршијског примата. Ове декларације су трајно преусмериле лојалност многих заједница са Москве на Цариград, али су због недостатка општег православног консензуса постале темељ за дуготрајне канонске спорове који оптерећују односе међу православним црквама до данашњих дана.
Прилагођавања литургијског календара
Мелетије Метаксакис је још као архиепископ атински (1918–1920) покренуо питање реформе православног литургијског календара ради усклађивања са грађанским рачунањем времена, указујући на акумулирано одступање јулијанског календара од астрономске стварности. Ова иницијатива је свој врхунац досегла током Свеправославног конгреса у Цариграду 1923. године, где је, под Мелетијевим председништвом, усвојен ревидирани јулијански календар који је заснован на прорачунима српског научника Милутина Миланковића. Реформа је подразумевала померање непокретних празника за 13 дана унапред како би се поклопили са грегоријанским календаром, док је за Васкрс и покретне празнике задржан јулијански пасхални циклус како би се очувало јединство са црквама које нису прихватиле промену. Васељенска патријаршија је реформу спровела одмах након конгреса, што је директно утицало на Грчку православну цркву да званично прихвати нови календар 10. марта 1924. године, а затим су то учиниле и цркве у Румунији и Александрији. Иако је Мелетије бранио ову промену као неопходно научно исправљње које олакшава екуменску сарадњу, одбацивање реформе од стране Јерусалимске, Руске и Српске патријаршије довело је до трајних канонских спорова и стварања старокалендарских покрета који су ову иновацију видели као угрожавање црквене аутономије и предања.
КОНТРОВЕРЗЕ И ОПОЗИЦИЈА
Политичке запетљаности и вишеструка свргавања
Црквена каријера Мелетија Метаксакиса била је нераскидиво повезана са грчким Националним расколом, дубоким политичким и војним сукобом између присталица премијера Елефтериоса Венизелоса и монархиста лојалних краљу Константину I. Као ватрени венизелиста, Мелетије је користио подршку либералне фракције за свој брзи успон, али је то истовремено значило да су његови положаји директно зависили од политичке среће његовог патрона, што је довело до серије свргнућа која су формално образлагана канонским прекршајима, али су суштински била израз партијске одмазде. Прво значајно свргнуће догодило се у новембру 1920. године, када се краљ Константин вратио на власт након Венизелосовог изборног пораза; ројалистичка влада је одмах уклонила Мелетија са места архиепископа атинског, оптужујући га за политичку пристрасност и нерегуларности при именовању 1918. године. Након покушаја да се учврсти на Кипру, где су му британске власти ускратиле пуно признање због политичке нестабилности, Мелетије је 1921. године изабран за васељенског патријарха у Цариграду, али је и тај избор праћен оптужбама за манипулацију од стране венизелистичких емиграната. Трагичан пораз Грчке у рату са Турском и успон Ататуркове владе у Анкари учинили су његов опстанак немогућим, па је под снажним притиском антивенизелистичких митрополита и нове геополитичке стварности поднео оставку 10. јула 1923. године. Ове константне смене и оптужбе за чланство у масонерији биле су заправо само део шире борбе за превласт у грчком друштву, у којој је Мелетије служио као кључни актер црквене политике подређене секуларним интересима.
Екуменизам, англиканске везе и традиционалистичке критике
Мелетије Метаксакис је као васељенски патријарх значајно унапредио екуменски дијалог, пре свега кроз енциклику од 12. септембра 1922. године којом је признао ваљаност англиканских рукоположења, што је био револуционаран заокрет у односу на дотадашњу православну скепсу по питању њиховог апостолског прејемства. Овај потез био је плод дугогодишњих личних контаката, почевши од сусрета са епископалцима у Њујорку 1918. до посета Енглеској, где је са англиканским лидерима разматрао догматска питања. Чак и касније, као патријарх александријски, Мелетије је 1930. године предводио православну делегацију на Ламбетској конференцији, настојећи да заједничким хришћанским сведочењем одговори на изазове секуларизма. Ови екуменски напори били су тесно повезани са његовим залагањем за календарску реформу из 1923. године, која је имала за циљ да кроз синхронизацију празника олакша практичну сарадњу са западним црквама. Међутим, традиционалистичке струје су жестоко осудиле његово деловање, називајући признање англиканских чинова канонским прекорачењем које изједначава иновације са православном сакраменталношћу без суштинских уступака друге стране по питању Filioque или поштовања икона. Критичари из Грчке и Русије етикетирали су његове иницијативе као „ултра-екуменистичке” и реноваторске, тврдећи да је Мелетије геополитичке савезе, пре свега са Британијом у време грчко-турских тензија, претпоставио верности саборном предању. Овај сукоб између екуменске тежње за јединством и традиционалистичког инсистирања на непромењивости праксе оставио је трајни печат на његово наслеђе, што је касније довело и до тога да Руска православна црква 1945. године повуче признање англиканских рукоположења услед перципираног либерализма унутар Англиканске заједнице.
Гласине о слободном зидарству и кршење канона
Мелетије Метаксакис је примљен у слободно зидарство 20. марта 1910. године у ложи „Хармонија” (ΑΡΜΟΝΙΑ) у Цариграду, под окриљем Великог Оријента Грчке, непосредно пре избора за епископа китијског. Његово чланство је документовано у званичним записима Велике ложе Грчке, што је православним критичарима послужило као кључни аргумент за тврдњу да је његов рад био неспојив са црквеним канонима који забрањују јерес, тајне заклетве и синкретизам. Ове масонске везе биле су извор константних оптужби за канонску неправилност, нарочито због тога што су његова унапређења често пратила политичке интересе либералних и венизелистичких кругова у којима је масонерија имала значајан утицај. Оштро је критикован због кршења канона који захтевају саборни консензус при избору архијереја, а његово устоличење за васељенског патријарха 1921. године део епископата је прогласио „антиканонским” и изнуђеним спољним притиском. Додатне контроверзе изазвале су његове доктринарне иновације, попут признавања англиканских рукоположења без ширег синодског одобрења и унилатералног давања аутономије црквама у дијаспори, што је тумачено као прекорачење овлашћења и извртање 28. канона Халкидонског сабора. Све ове активности довеле су до тога да га Грчка православна црква 29. децембра 1921. године званично свргне због кумулативних преступа, укључујући екуменске искораке и календарску реформу, које су традиционалисти видели као свесно нагризање канонске верности светоотачком предању у корист институционалног прагматизма обликованог масонским погледом на свет.
СМРТ И ЗАВЕШТАЊЕ
Последњи дани и сукцесија
У последњим годинама свог управљања Александријском патријаршијом, Мелетије Метаксакис се суочио са озбиљним здравственим проблемима, укључујући дијабетес и тежак срчани удар који је претрпео у јуну 1935. године. Упркос нарушеном здрављу, његова амбиција није јењавала, те је неуспешно покушао да заузме престо Јерусалимске патријаршије након смрти патријарха Дамјана 1931. године, али је на то место ипак изабран Тимотеј само неколико дана пре Мелетијеве смрти. Патријарх Мелетије II преминуо је 28. јула 1935. године у 63. години живота од последица срчаних компликација и сахрањен је у Каиру 2. августа исте године. Након његове смрти, наступио је прелазни период који је окончан избором Николаја V 1936. године, чије је кратко управљање означило удаљавање од Мелетијевих реформских и екуменских иницијатива, иако је трон остао празан неколико месеци након смрти овог контроверзног јерарха.
Уравнотежене процене достигнућа и неуспеха
Историчари Мелетија Метаксакиса оцењују као једну од најполаризујућих личности у православљу 20. века, заслужну за велика организациона ширења у дијаспори и јурисдикционе иновације, али истовремено критиковану због подстицања подела кроз политичка сврставања и доктринарне компромисе. Његово управљање ојачало је утицај Васељенске патријаршије након Првог светског рата, посебно кроз формализовање Грчке православне архиепископије Америке (1921–1922), чиме су распршене парохије стављене под директну власт Цариграда након опозива томоса из 1908. године. Иако је овај потез изазвао почетне расколе који су трајали до 1931. године, он је поставио темеље за раст америчког православља. Међу његове кључне успехе убраја се и давање аутокефалности Православној цркви у Чехословачкој 1922. године, као и примање цркава Финске и Естоније под омофор Цариграда 1923. године, што је био одговор на колапс старих империја. Као патријарх александријски (1926–1935), Мелетије је 1934. године поставио темеље православних мисија у подсахарској Африци примањем првих конвертита из Уганде. Сазивање Свеправославног конгреса 1923. године промовисало је ревидирани јулијански календар, који су Грчка (1924) и Александрија (1928) прихватиле ради усклађивања са грађанским календаром, иако је примена варирала међу црквама. Његови неуспеси су углавном произишли из политичких преплитања, нарочито подршке Венизелосу, што је довело до његовог свргнућа у Атини 1920. и изнуђене оставке у Цариграду 1923. године под турским притиском. Екуменске иницијативе, попут признавања англиканских рукоположења и учешћа на Ламбетској конференцији 1930. године, донеле су му оптужбе за канонску попустљивост и продубиле јаз са традиционалистима. Календарска реформа је до 1935. године изазвала трајне расколе са старокалендарцима у Грчкој, док је његово документовано чланство у масонерији додатно отуђило конзервативце. Мелетијево наслеђе остаје баланс између институционалне прилагодљивости и нестабилности узроковане партијском политиком и иновацијама које су фаворизовале цариградски централизам у односу на свеправославни консензус.
ЛИТЕРАТУРА
Књиге
Demetrius Kiminas, The Ecumenical Patriarchate: A History of Its Metropolitanates with Annotated Hierarch Catalogs (Wildside Press, 2009). Књига пружа детаљан административни и историјски оквир деловања Цариградске патријаршије током Мелетијевог мандата, са прецизним подацима о његовим одлукама у дијаспори.
Paschalis M. Kitromilides, Eleftherios Venizelos: The Trials of Statesmanship (Edinburgh University Press, 2006). Ова књига је кључна за разумевање политичког контекста и нераскидиве везе између Мелетијевих црквених успона и политичке каријере Елефтериоса Венизелоса.
George Alexander, The Orthodox Church in the Twentieth Century (Lulu Press, 2012). Аутор детаљно анализира изазове са којима се православље суочавало у 20. веку, укључујући Мелетијеву календарску реформу и екуменске иницијативе.
Nicolas Zernov, The Russian Religious Renaissance of the Twentieth Century (Darton, Longman & Todd, 1963). Иако се фокусира на руску традицију, књига одлично осликава тензије између Цариграда и Москве које су кулминирале током Мелетијевог признавања аутономија балтичких цркава.
Aristides Papadakis, The Christian East and the Rise of the Papacy (St. Vladimir's Seminary Press, 1994). Иако се бави дужим историјским периодом, новија издања и пратеће студије овог издавача често обрађују Мелетијев концепт цариградског примата као модерну еволуцију теолошких питања изнетих у овој књизи.
Чланци
Patrick Viscuso, "The Ecumenical Patriarchate and the Greek Orthodox Archdiocese of America: A Case Study in Canon Law," The Greek Orthodox Theological Review (1993). Чланак се бави правним и канонским аспектима Мелетијевог преношења америчке дијаспоре под јурисдикцију Цариграда 1922. године.
Dimitrios Stamatopoulos, "The 1923 Pan-Orthodox Congress and the Reform of the Calendar: A Political Reading," Etudes Balkaniques (2001). Ова студија анализира календарску реформу не само као теолошко, већ и као прворазредно политичко питање у контексту грчко-турских односа.
John S. Romanides, "The 1923 Pan-Orthodox Congress," The Orthodox Word (1970). Критички осврт из традиционалистичке перспективе који анализира канонске прекршаје и дугорочне последице Мелетијевих иновација.
C. A. Frazee, "The Orthodox Church and Independent Greece: 1821-1923," The Journal of Ecclesiastical History (1973). Пружа шири историјски приказ који обухвата Мелетијев успон у Атини и његову улогу у Националном расколу.
T. P. Fitzgerald, "The Orthodox Church and the Ecumenical Movement in the Twentieth Century," Journal of Ecumenical Studies (2004). Чланак истражује Мелетијево признање англиканских рукоположења као један од темеља каснијег учешћа православља у Светском савету цркава.
0 Коментари