Аромуни, који сами себе називају Армањи (Armãnji), представљају аутохтону етничку групу јужног Балкана чији се идентитет темељи на источнороманском језику насталом кроз вековну романизацију древних балканских племена, попут Трачана, и њихово мешање са римским насељеницима. Као традиционални сточари номади и вешти трговци који су контролисали важне копнене путеве током османског периода, они су подигли значајне урбане и културне центре попут Москопоља, који је у 18. веку био један од најразвијенијих градова на Балкану пре свог уништења. Данас су расути широм Грчке, Албаније, Северне Македоније, Бугарске и Србије, али се суочавају са снажним асимилационим притисцима и недостатком званичног признања у многим државама, што је довело до тога да аромунски језик постане критично угрожен, посебно међу млађим генерацијама. Иако званични пописи бележе тек неколико хиљада припадника (на пример, око 9.200 у Северној Македонији или мање од 3.000 у Албанији), процењује се да шира језичка заједница броји стотине хиљада људи чији је статус често нејасан због преплитања са већинским националним идентитетима и континуираних научних дебата о њиховој тачној етногенези и односу према Румунима.
Етимологија и класификација
Примарни самоназив Аромуна, „Арман” (Armân) или „Армањи” (Armãnji), етимолошки је директно повезан са латинским термином Romanus, што недвосмислено одражава њихову свест о пореклу од романизованог становништва Балкана и континуитет са античким Римом. Поред овог ендонима, јављају се варијанте попут „Раман” (Rrâmân), док се у одређеним регионима Македоније користи и идентификатор „Макидоњи”, мада је он мање универзалан. Насупрот овим самоназивима, суседни народи развили су бројне егзониме који су често имали пејоративну конотацију или су наглашавали њихов сточарски начин живота. Најраспрострањенији термин „Власи” потиче из германских и словенских језика и првобитно је означавао странца или говорника романског језика, док су Грци користили назив „Куцовласи” (хроми Власи), што је имплицирало нерегуларност њиховог номадског кретања или специфичан нагласак. У српском, бугарском и македонском контексту доминира егзоним „Цинцар”, за који се верује да је настао опонашањем аромунског изговора броја пет (цинци), док су их Турци и Албанци често називали „Карагунима” или „Чобанима”, везујући њихов идентитет искључиво за економску улогу и занат, занемарујући њихов романски корен.
Аромунски језик (ISO 639-3 код: rup) представља посебну грану источнороманске подгрупе индоевропских језика, делећи заједничко порекло са дако-румунским, меглено-румунским и истро-румунским језиком. Иако сви ови језици потичу из балканских варијетета народног латинског, аромунски се од стандардног румунског почео значајно удаљавати услед вековне географске изолације јужно од Дунава. Ова раздвојеност довела је до јаких супстратних утицаја грчког и албанског језика на лексику, док су основна граматика и језгро вокабулара остали дубоко укорењени у латинитету. Лингвистичке анализе потврђују да је аромунски засебан језик, а не дијалект румунског, што поткрепљује ниска међусобна разумљивост која се процењује на свега 60-70%. Као део балканског језичког савеза (Sprachbund), аромунски је усвојио специфичне регионалне карактеристике попут енклитичких заменица и специфичне градње будућег времена, али је упркос томе задржао архаичне фонолошке промене, као што је палатализација латинских почетака cl- и pl- у ts или ʃ, што га чини јединственим лингвистичким фосилом на полуострву.
Аромунска заједница је унутар себе веома сложена и подељена на регионалне подгрупе које су обликоване историјским миграцијама, трансхумантним сточарством и успоном урбаних центара. Најпознатије групе су Пиндци, који настањују истоимени планински ланац у Грчкој, затим Фаршероти, Грамустијани и Грабовци, који су традиционално везани за висоравни Грчке, Албаније и Северне Македоније. Посебно значајну групу чине Москопољци, пореклом из некадашњег трговачког центра Москопоља, чије је уништење 1788. године изазвало масовно расељавање и довело до ширења аромунске интелигенције широм Балкана и Средње Европе. Свака од ових група задржала је специфичности у дијалекту, фолклору и ношњи; на пример, дијалекти се деле на северне и јужне варијанте, где су северни под већим утицајем албанског и словенских језика, док јужни садрже више грчких позајмљеница. Према пописима и истраживањима, Фаршерота у Грчкој има између 10.000 и 15.000, док се у Северној Македонији око 9.208 људи изјашњава као Аромуни, мада су ове бројке подложне дебатама због јаких асимилационих процеса и двоструких идентитета у државама које не признају мањински статус овог народа.
Порекло и генетски докази
Аромунски језик, као припадник источнороманске подгрупе, вуче корене из народног латинског језика који су на Балкан донели римски легионари, колонисти и администратори, нарочито дуж стратешког пута Via Egnatia. Процес романизације староседелачких племена попут Трачана и Илира био је толико интензиван да је већ до 4. века народни латински потиснуо локалне дијалекте, опстајући чак и након повлачења Римљана из Дакије 271. године и каснијих словенских миграција. Аромунски се развио као јужна грана овог језичког континуума, задржавајући око 70–80% основног вокабулара директно из латинског, али уз усвајање аналитичких структура карактеристичних за балкански језички савез, попут губитка инфинитива и специфичног начина грађења будућег времена. Занимљиво је да аромунски верније чува поједине латинске вокале него већина западних романских језика, док је истовремено, због дуге изложености грчком утицају, усвојио знатно већи број хеленизама него румунски језик, што га чини јединственим спојем архаичног латинитета и балканских примеса.
Генетичке студије, укључујући значајно истраживање из 2006. године, откривају да Аромуни поседују специфичан генетички профил који одражава дугу изолованост и ендогамију унутар планинских заједница. Анализа Y-хромозома и митохондријалне ДНК (mtDNA) показала је да Аромуни имају смањену генетичку варијабилност у поређењу са суседним Грцима, Албанцима или Румунима, што указује на ефекат оснивача или историјска „уска грла” у популацији. Генетички маркери попут хаплогрупа E-V13, J2 и I2 доминирају код њих као и код осталих балканских народа, што сугерише да потичу од преисторијских неолитских и бронзанодопских староседелаца, а не од масовног досељавања италских колониста. Ово указује на то да је прихватање латинског језика било последица културне доминације и администрације Римског царства над локалним становништвом, пре него демографске замене. Такође, подаци показују да су Аромуни генетички сличнији својим непосредним географским суседима — северним Грцима и Македонцима — него Дако-румунима на северу, што додатно компликује теорије о директном етничком континуитету искључиво путем језика.
Теорије о етногенези Аромуна фокусирају се на формирање латинофоних заједница у провинцијама Мезији, Тракији и Македонији након римских освајања започетих 168. године пре нове ере. Постоје три главна модела: директно порекло од римских војника и колониста, миграција већ латинизованог становништва из Трако-илирских зона ка југу, те in situ латинизација балканских домородаца кроз административну и војну службу. Археолошки докази, иако индиректни због тешког приступа планинским насељима, укључују бројне латинске натписе и остатке војних утврђења који сведоче о дубини романизације. Посебно је занимљиво преживљавање трачко-дачких верских култова кроз хришћански слој, као што је поштовање „Подунавског јахача” које се касније рефлектовало кроз култ Светог Димитрија и Светог Ђорђа, заштитника сточара. Топоними попут „Клисура” или „Ћетате” (тврђава) чувају римску војну терминологију, указујући на то да су се ове заједнице током инвазија повлачиле у тешко приступачне планинске пределе, где су консолидовале свој идентитет око номадског сточарства и аутономије, што бележе и византијски хроничари у 10. и 11. веку.
Историјска путања
Аромуни вучу своје лингвистичке и културне корене из латинофоног становништва које се развило у римским провинцијама на Балкану спајањем староседелачких Трачана и Илира са римским колонистима и војницима. Романизација је интензивирана између 2. и 3. века кроз војне гарнизоне и трговачке мреже, а један од најранијих трагова романског народног говора забележен је 587. године у хроници Теофилакта Симокате кроз чувену фразу „torna, torna fratre”. Ове групе, у византијским изворима познате као Власи, поуздано се појављују у записима крајем 10. века; први помен датира из 976. године, када је хроничар Кедренос забележио да су Власи усмртили Давида, брата бугарског цара Самуила, код Касторије. Током 11. века, хроничар Кекавменос описује их као веште сточаре на Пинду који су често били у сукобу са централном влашћу, чиме је постављен темељ њихове историјске улоге као полуномадског планинског становништва.
Током 11. и 12. века, услед продора Печенега и Кумана, аромунске заједнице су се масовно повлачиле у неприступачне планинске пределе Хемуса и Тесалије, развијајући сезонско сточарство. Власи су играли значајну улогу у успону Другог бугарског царства (1185–1186), при чему се вођама Асенима често приписује делимично влашко порекло. Након Четвртог крсташког рата, велике популације Влаха интегрисане су у Епирску деспотовину, а област Тесалије постала је позната као „Велика Влашка”. Иако нису формирали независне државе, њихова социјална организација почивала је на полуаутономним катунима (клановима од 10 до 50 породица) које су предводили кнезови или војводе. Овај племенски систем омогућио им је очување идентитета и војне обавезе према византијским, бугарским и српским владарима током средњег века.
Након османског освајања Балкана, Аромуни су задржали специфичне административне привилегије због своје економске важности као снабдевача вуном и млечним производима. Уживали су аутономију у оквиру катуна и често били изузети од фиксних земљишних пореза у замену за плаћање пореза на овце (resm-i ağnam). Док је већина остала верна номадском животу, у 18. веку долази до успона града Москопоља (данашња Воскопоја у Албанији), који је на свом врхунцу око 1760. године имао између 20.000 и 30.000 становника. Град је био трговачко чвориште са првом штампаријом на Балкану (од 1732) и академијом која је промовисала писменост. Разарање Москопоља 1788. године од стране Али-паше Јањинског изазвало је велику дисперзију Аромуна ка северу, али је 22. маја 1905. султан Абдул Хамид II формално признао Аромуне као посебан „Улах милет”, дајући им право на сопствене школе и црквену самоуправу.
Културни препород Аромуна у 19. веку био је уско повезан са уједињењем румунских кнежевина 1859. године, што је подстакло интересовање Букурешта за сродне романске групе на југу. Кључну улогу одиграло је „Македоно-румунско културно друштво” основано 1879. године, а Румунија је финансирала десетине школа у којима се настава одвијала на аромунском језику. Међутим, Грчка православна црква се оштро противила овим иницијативама, видећи у њима претњу јединству патријаршије. Током Балканских ратова (1912–1913), Аромуни су се нашли између чекића и наковња, изложени насиљу бугарских и грчких комитаџија. Процењује се да је само из Македоније избегло између 10.000 и 20.000 Аромуна, а Букурешки мир (1913) поделио је њихове територије између Грчке, Србије и Бугарске, што је убрзало процесе асимилације и губитак мањинских права.
Током Првог светског рата, под италијанском окупацијом, лидери Аромуна су покушали да остваре аутономију, прогласивши накратко републику у Самарини 1917. године. Између два рата, масован талас од 150.000 до 200.000 Аромуна емигрирао је у Румунију, бежећи од националистичких политика нових балканских држава. У Другом светском рату, под италијанским патронатом, Алсибијад Дијаманди је прогласио марионетску „Пиндску кнежевину” (1941), која се урушила 1943. године. Након рата, комунистички режими су задали тежак ударац аромунском идентитету: у Албанији је Енвер Хоџа забранио неалбанске језике и колективизовао стоку, уништивши тако економску основу народа, док је у Југославији Титов режим забранио њихове организације све до осамдесетих година. Грчка је кроз државно образовање подстицала језичку хеленизацију, што је заједно са гашењем номадског начина живота довело до тога да аромунски језик данас постане критично угрожен у својим традиционалним упориштима.
Дебате о идентитету и самосхватање
Аромуни су кроз историју развили слојевит идентитет, примарно се самоидентификујући ендонимима изведеним из латинског термина Romanus, као што су „Арман” или „Раман”, чиме су истицали своје порекло од романизованог становништва Балкана и јасну дистинкцију у односу на Словене, Грке и Албанце. У Византијском царству, њихова идентификација била је подређена верској и империјалној припадности; као православни говорници латинског језика, они су себе сматрали делом заједнице „Ромеја”, делећи ову супреетничку хришћанску одредницу са Грцима и Словенима под влашћу цара у Цариграду. Током османске владавине, Аромуни су првобитно сврстани у „Рум милет” (православну заједницу), али су им специфични послови попут сточарства и трговине донели посебне султанске фирме и привилегије. Ово је постепено водило ка формализацији њиховог идентитета, што је кулминирало 1905. године успостављањем посебног влашког (аромунског) милета, чиме је њихова национална свест званично призната унутар османског државног апарата непосредно пред сутон империје.
Питање аромунског идентитета данас је поприште дебате између румунистичке перспективе, која Аромуне види као јужни огранак румунског етноса, и тежњи за признањем потпуно независне етничке групе. Румунска национална политика, утемељена у 19. веку, Аромуне посматра као део ширег румунског бића чији је језик дијалекат румунског који се одвојио око 10. века, што је резултирало финансирањем школа и културних установа у циљу јачања панороманског јединства. Насупрот томе, део дијаспорске интелигенције, нарочито у Грчкој и Албанији, истиче јединствено историјско искуство и културне маркере попут аутономних трговачких центара као што је Москопоље, тврдећи да су Аромуни посебан народ са сопственим језиком. Иако лингвистичке анализе потврђују дубоку сродност са румунским језиком, у пракси доминирају хибридни идентитети; у самој Румунији, где према проценама живи значајан број људи аромунског порекла (бројке се крећу од 50.000 до преко 100.000), они су уставно интегрисани и већином не траже посебан статус мањине, док су у другим балканским државама њихове тврдње за посебношћу често ублажене политичким притисцима и тежњом за социјалном интеграцијом.
Хеленизација представља најснажнији асимилациони фактор у историји Аромуна, започет много пре стварања модерне грчке државе кроз доминацију грчког језика у цркви и трговини. Аромунски трговци и елита прихватили су грчки као језик писмености, што је довело до двојезичности и постепеног гашења аромунског говора у градским центрима попут Јањине и Солуна. Након грчке независности, државна политика је кроз обавезно образовање приоритет дала грчком идентитету, што је довело до тога да се Аромуни данас у Грчкој званично сматрају „Грцима који говоре влашки”, без признатог статуса мањине. Процене указују да у Грчкој живи до 300.000 људи аромунског порекла, али је број течних говорника спао на испод 100.000, при чему је пренос језика на млађе генерације скоро потпуно заустављен у традиционалним упориштима попут Мецова. Слични притисци постојали су и у другим државама: у Албанији је режим Енвера Хоџе забранио неалбанске језике и уништио економску основу народа колективизацијом стоке, док су у Бугарској и Северној Македонији спровођене кампање словенизације, што је заједно са модерном урбанизацијом довело ову заједницу на ивицу језичког и културног нестанка.
Демографија и географија
Процене укупног броја Аромуна на глобалном нивоу драстично варирају, крећући се од минималних 100.000 до преко 500.000 појединаца, што је директна последица различитих методологија пописа, језичке асимилације и политичких притисака у балканским државама. Званични подаци често бележе само мали део заједнице; на пример, у Албанији је број самоидентификованих Аромуна пао са 8.266 у 2011. на свега 2.459 у 2023. години, док заједнице на терену тврде да их има и до 200.000. Грчка, која не признаје Аромуне као посебну мањину, не пружа званичне податке, али се процењује да тамо живи између 40.000 и 300.000 људи овог порекла. У Северној Македонији број се креће око 8.000 према званичним подацима, док у Србији број Влаха (који се често преклапају са Аромунима) износи између 35.000 и 40.000. Ове разлике проистичу из чињенице да се многе особе аромунског порекла изјашњавају као припадници већинских нација, што отежава прецизно утврђивање демографске слике без свеобухватних лингвистичких анкета.
Традиционално језгро аромунског становништва налази се у тешко приступачним планинским пределима јужног Балкана, првенствено на венцу Пинда који се протеже кроз северну Грчку и јужну Албанију. Ови региони, попут Епира и Тесалије, омогућили су очување сточарства и заштиту од низијских сукоба. У Грчкој је кључно средиште градић Мецово, који је још од 14. века препознат као аромунско трговачко и културно чвориште. У Албанији се истиче област Корче са историјским центром Москопољем, док се на истоку насеља протежу ка Крушеву у Северној Македонији и планини Пелистер. Ова планинска географија није само економски оквир, већ амблематични простор етногенезе Аромуна, где је латински континуитет очуван захваљујући природној изолацији „планинских уточишта”, мада су модерне миграције почеле озбиљно да празне ова традиционална упоришта.
Током 20. века, нарочито након Другог светског рата, Аромуни су прошли кроз масовну миграцију из села у градове, вођени економском модернизацијом и потрагом за образовањем. У Грчкој је овај покрет био толико снажан да данас скоро половина грчких Аромуна живи у Атини, док су значајне заједнице формиране у Солуну и другим већим центрима. Напуштање традиционалних планинских села попут Самарине и Авделе довело је до старења преосталог становништва и деградације инфраструктуре. У Албанији је комунистичка политика присилног насељавања довела до тога да више Аромуна живи у Тирани и Корчи него у својим руралним постојбинама. Ова урбанизација је убрзала језичку ерозију, јер млади у градским срединама дају приоритет већинским језицима и мешовитим браковима, што слаби традиционалне праксе попут сезонских миграција стоке и доводи до културне хибридизације.
Аромунска емиграција почела је да се интензивира још почетком 20. века услед балканских ратова и нестабилности, стварајући значајне заједнице ван матичног региона. Највећа дијаспора формирана је у Румунији, посебно у области Добруџе, где се процењује да данас живи између 50.000 и 100.000 људи аромунског порекла, иако се многи на пописима изјашњавају као Румуни. У Сједињеним Америчким Државама, Аромуни из Албаније, Македоније и Грчке основали су још 1903. године у Њујорку друштво „Фаршароту”, које је и данас најстарија активна организација за очување њиховог језика и традиције. Верске институције, попут цркве Светог Димитрија у Конектикату, представљају стубове континуитета за исељенике. Мање групе постоје и у западној Европи и Аустралији, али се суочавају са изазовом језичког прелаза код друге и треће генерације, због чега међународно повезивање путем онлајн мрежа постаје кључно за опстанак аромунског наслеђа у 21. веку.
Културне праксе
Аромуни су претежно православне вероисповести и кроз историју су свој верски живот интегрисали у националне цркве држава у којима живе, попут Грчке, Албанске, Македонске и Румунске православне цркве. Кључно духовно средиште за овај народ било је Москопоље (данашња Воскопоја у Албанији), које је у 18. веку доживело процват као „аромунски Јерусалим”. Тамо је 1743. године основана академија, а радила је и штампарија која је издавала теолошке текстове на аромунском, грчком и црквенословенском језику. Верски обичаји Аромуна дубоко су испреплетени са њиховим пастирским начином живота; празници попут Васкрса и славе завичајних светитеља често укључују благосиљање животиња и литије повезане са циклусима сезонског сточарства. Иако су постојали спорени покушаји стварања засебне црквене јерархије током Другог светског рата под италијанским патронатом, Аромуни су генерално остали лојални канонским оквирима постојећих патријаршија, не изазивајући веће расколе унутар православног света.
Економска основа аромунског друштва вековима је почивала на двојном систему: номадском сточарству и међународној трговини. Сезонске миграције стада оваца и коза између планинских пашњака лети и низијских пашњака зими омогућиле су им да доминирају тржиштем вуне, сира и меса на Балкану. Специфичне пореске олакшице које су османске власти давале овим номадима додатно су ојачале њихову профитабилност. Паралелно са сточарством, развила се снажна трговачка класа у урбаним центрима. Трговци из градова попут Москопоља и Мецова изградили су мреже које су се протезале до Цариграда, Лајпцига, Беча и Београда, тргујући текстилом и зачинима. Овакав економски модел подстицао је полиглотизам и прилагодљивост, али је почео да слаби крајем 19. века са распадом Османског царства и успостављањем модерних државних граница које су пресекле традиционалне путеве.
Аромунска кухиња је директан производ њиховог пастирског начина живота, са фокусом на млечне производе, месо и једноставна, хранљива јела погодна за планинске пределе. Специфични сиреви, попут димљеног сира „мецовоне” из грчког Мецова, представљају врхунац њиховог умећа прераде млека. Основа исхране су јогурт, путер и различите врсте пита, док су традиционална јела попут pisurudã (домаћи резанци пржени на масти) и ahnii (густи паприкаш са месом и поврћем) осмишљена да пруже неопходну енергију сточарима на дугим путовањима. На трпези се најчешће налази овчетина и јагњетина припремљена на отвореној ватри, често маринирана локалним биљем са Балкана, док су свечани оброци незамисливи без домаћег киселог хлеба (horiatiko psomi) и богатог слоја овчијег путера.
Аромунска музика је препознатљива по свом вокалном карактеру и специфичном вишегласју (полифонија) које се изводи без пратње инструмената (a cappella). Групе певача користе технике бордуна (једноличног пратећег тона) које се разликују од суседних албанских или грчких стилова. Песме често преносе историјске догађаје, херојска дела и моралне поуке, чинећи живу ризницу колективног памћења. Традиционалне игре, попут „Corlu Aroman” (Аромунски плес), изводе се у колу или ланцу, често уз песму самих играча. Ове игре симболизују етничку повезаност и отпорност, а ритмови и кораци често кодирају мотиве из пастирског живота. Усмена традиција, сачувана кроз епске циклусе и лирске баладе, представља главни стуб идентитета у одсуству широко заступљене писане књижевности до 19. века.
Иако се аромунска књижевност дуго ослањала на усмену реч, у 19. веку долази до успона писаног стваралаштва под утицајем националног буђења. Поет Константини Белимаче написао је 1888. године песму „Dimãndarea pãrinteascã” (Завет предака), која се данас сматра незваничном химном Аромуна и позива на очување језика и обичаја. Данас се у Северној Македонији аромунски језик учи као изборни предмет у појединим основним школама, док у Грчкој нема званичног образовања на овом језику, већ се очување ослања на локална удружења. Недавни технолошки напреци, попут развоја система за машинско превођење заснованог на неуронским мрежама 2024. године, покушавају да повећају приступ језику и олакшају документацију литературе, која је и даље фрагментисана због недостатка јединственог правописа.
Традиционална одећа Аромуна израђена је претежно од вуне, што одговара планинској клими. Женска ношња укључује дуге везене сукње, кошуље са сложеним цветним мотивима и мараме, док се мушка препознаје по прслуцима, широким панталонама и вуненим капама познатим као „качула”. Занати попут ткања текстила и дубореза за израду алата и посуђа били су кључни за руралну економију. Данас се ови елементи културе промовишу кроз бројне фестивале, попут Међународног дана Аромуна, где се уз традиционалне игре и песме јачају транснационалне везе међу заједницама на Балкану. Оваква окупљања су витална за ревитализацију традиције пред снажним притисцима модерне асимилације, омогућавајући млађим генерацијама да се изнова повежу са својим коренима.
Модерни друштвено-политички статус
У Грчкој се Аромуни, који се често називају Власима, деценијама суочавају са одбијањем државе да их призна као посебну етничку или лингвистичку мањину. Званична Атина их категорише искључиво као „Грке који говоре влашки”, наглашавајући њихову потпуну интеграцију у грчки национални идентитет. Оваква политика корене вуче из периода након Балканских ратова и Лозанског мира из 1923. године, када је Грчка мањинску заштиту ограничила само на верске групе (попут муслимана у Тракији), страхујући да би признавање језичких мањина могло послужити као основ за територијалне претензије суседа, нарочито Румуније. Образовање на аромунском језику, које је Румунија субвенционисала до 1948. године, потпуно је укинуто, што је довело до драматичног губитка језика – процене указују да је међу млађим генерацијама у урбаним срединама стопа нестанка језика већа од 80%. Иако поједине активистичке групе лобирају код Европског суда за људска права, водећа аромунска удружења у самој Грчкој често се противе мањинском статусу, сматрајући га претњом за своју друштвену кохезију и национално јединство.
Након пада комунизма 1991. године, Аромуни у Албанији покренули су покрет за етничку ренесансу, фокусирајући се на обнову културних и верских пракси које су биле потиснуте током режима Енвера Хоџе. Основано је прво удружење Аромуна, а 1991. године одржан је и први конгрес на којем је промовисана аромунска химна и фолклор. Ови напори су подржани од стране дијаспоре, нарочито из Румуније, где је преко 900 албанских Аромуна отишло на школовање током деведесетих. Међутим, покрет се убрзо поделио на две супротстављене струје: прорумунску, која истиче латинско-романско наслеђе, и прогрчку, која наглашава православне и хеленске везе. Иако је Савет Европе препоруком 1333 из 1997. године позвао Албанију да заштити овај народ, држава их и даље третира првенствено као културну, а не као конститутивну мањину, упркос проценама да заједница броји и до 200.000 људи.
Северна Македонија представља јединствен пример на Балкану по томе што су Аромуни (званично признати као Власи) уставно препозната етничка мањина са заштићеним културним и образовним правима. Према попису из 2021. године, 9.208 особа се изјаснило као Аромуни (око 0,5% популације), већином насељених у Скопљу, Битољу и Крушеву. Овај статус им омогућава политичко представљање кроз сопствене партије, попут Демократског савеза Влаха, као и право на двојезичне натписе и наставу на аромунском језику у срединама где чине значајан део становништва, као што је Крушево. Ипак, реализација ових права често касни због недостатка средстава и кадра, док урбанизација и мешовити бракови настављају да нагризају језичко језгро. Упркос изазовима, аромунска заједница у овој држави користи процесе евроинтеграција како би додатно учврстила своје институционалне механизме заштите.
У Румунији се Аромуни званично не сматрају посебном етничком мањином већ лингвистичком подгрупом румунског народа, што је став заснован на великој сличности два језика. Већина Аромуна у Румунији, насељенa првенствено у Добруџи након миграција у 20. веку (процењује се да их има између 50.000 и 100.000 по пореклу), потпуно је интегрисана у већинско друштво. Иако постоје удружења која траже статус мањине ради очувања специфичног балканског идентитета, државна политика инсистира на панроманском јединству. С друге стране, у Бугарској Аромуни (такође називани Власима) броје око 10.500 према старијим подацима и такође немају мањински статус. Суочени са снажном бугаризацијом и словенским окружењем, многи су напустили свој језик у корист бугарског, док се културно очување своди на рад неколико приватних центара без значајне државне подршке, што води ка скоро потпуном стапању са већином.
Србија званично препознаје Влахе као националну мањину, а унутар тог корпуса постоји јасна дистинкција између Дако-румуна и оних који негују аромунски идентитет. Према попису из 2022. године, 21.013 особа се изјаснило као Власи, док је 327 особа експлицитно користило назив Аромуни. Власи у Србији уживају значајна права, укључујући Национални савет влашке националне мањине и право на службену употребу језика у општинама попут Бора и Неготина. Постоје тензије изазване покушајима Румуније да све Влахе класификује као Румуне, али већина лидера ове заједнице истиче своју аутохтоност и лојалност српској држави. У осталим деловима Балкана, попут Црне Горе, Босне и Херцеговине или Косова, аромунско присуство је данас симболично и сведено на неколико десетина појединаца који су готово потпуно асимиловани у словенску или албанску већину, без организованих покрета за препород.
Аромунски активисти су последњих деценија формирали мрежу прекограничних организација како би лобирали за своја права на европском нивоу. Удружења из Немачке, Бугарске и Северне Македоније чланови су Федералне уније европских националности (FUEN), преко које подносе петиције Савету Европе и ЕУ. Процес проширења Европске уније извршио је индиректан притисак на државе попут Албаније и Северне Македоније да унапреде своје законе о мањинама, што је Аромунима омогућило већу видљивост и приступ фондовима за културу. Иако ови напори не теже политичкој аутономији, они су кључни за дигиталну документацију језика и транснационалну размену фолклора. Упркос томе, утицај ЕУ је ограничен у државама чланицама које попут Грчке имају дугу традицију монолингвизма, па борба за очување аромунског наслеђа у 21. веку остаје подједнако везана за глобалне норме о људским правима колико и за локалну вољу за очувањем завета предака.
Контроверзе и критике
Државни одговори на присуство Аромуна на Балкану варирали су од потпуног порицања до селективног признавања, али је заједнички именитељ већине политика била асимилација. У Грчкој су школе на аромунском језику, које је Румунија субвенционисала, систематски затворене између 1945. и 1948. године, чиме је елиминисано формално образовање и убрзан језички пад. Грчка држава доследно одбија да призна Аромуне као етничку мањину, класификујући их као „Грке који говоре влашки”, што је праћено тихим забранама употребе језика у медијима и јавном животу. У Албанији је током Енвер Хоџиног режима аромунски идентитет потпуно игнорисан, а закон о колективизацији из 1947. године присилно је десетковао њихов номадски начин живота конфискацијом сточног фонда. Насупрот томе, Северна Македонија је 1991. године уставом признала Влахе као националну мањину, увевши опционе часове језика које је 1995. похађало 346 ученика, док је до 2021. тај број благо порастао на 382. Румунија је, с друге стране, Аромуне из Добруџе потпуно интегрисала у већинско становништво, третирајући их као „јужне Румуне”, чиме је кроз образовни систем и декрете краља Фердинанда из 1925. године практично утопила њихове посебне маркере у румунски национални идентитет.
Националистичка трвења око Аромуна достигла су врхунац крајем 19. и почетком 20. века, када су Румунија, Грчка, Бугарска и Србија користиле „рат бројкама” како би оправдале територијалне претензије у Македонији. Румунски извори су често увећавали број Влаха како би доказали свој утицај, док су грчки и бугарски извори те цифре минимизирали. Најексплицитнији примери аромунског политичког сепаратизма јавили су се током светских ратова под страним окупацијама: 29. августа 1917. године, под италијанским патронатом, проглашена је краткотрајна „Самаринска република”, која се убрзо урушила без шире подршке. Сличан покушај догодио се 1941. године са проглашењем „Пиндске кнежевине” под окупацијом Сила Осовине. Ову марионетску творевину предводио је Алсибијад Дијаманди, али она није имала стварни административни легитимитет нити војну мобилизацију међу самим Аромунима, те је нестала 1944. године. Данашњи аромунски активизам је готово потпуно лишен иредентизма и фокусиран је на мањинска права унутар постојећих граница, уз наглашену лојалност државама домаћинима попут Грчке и Албаније.
Унутар саме аромунске заједнице постоје дубоке поделе које су додатно убрзале културну ерозију. Једна струја заговара јединствени румунски идентитет за све источнороманске говорнике, док друга инсистира на потпуној етничкој самосталности Аромуна. Ове тензије се преплићу са социјално-економским разликама између урбанизованих „Цинцара”, интегрисаних у трговачке мреже, и традиционалних планинских сточара. Резултат ових притисака је поражавајућа лингвистичка слика: аромунски језик је од стране УНЕСКО-а класификован као „дефинитивно угрожен”, са процењених мање од 50.000 течних говорника у 1995. години, док је у традиционалним упориштима попут Мецова број изворних говорника млађих од 40 година спао на нулу према анкетама из 2023. године. Нестанак сезонског сточарства након 1950-их година уништио је економску основу на којој је почивао њихов фолклор и дијалекти, док је религијска асимилација у доминантне православне цркве довела до губитка специфичних аромунских литургијских традиција.
Значајни Аромуни
Аромуни су одиграли кључну улогу у обликовању политичке мапе модерног Балкана, често се уздижући до највиших државних функција. Јоанис Колетис (1773–1847), рођен у епирском селу Сирако у аромунској породици, био је један од најзначајнијих грчких државника и три пута премијер Грчке. Он је 1844. године формулисао „Велику идеју”, која је деценијама била темељ грчке спољне политике. У румунском контексту, Њагу Ђувара (1916–2018), истакнути дипломата и историчар аромунског порекла, представљао је Румунију као амбасадор у САД и Сенегалу, истовремено критикујући националистичку историографију у корист чињеница о балканским сеобама. Иако су личности попут Николаја Вела покушавале да промовишу „балкански латинитет” кроз румунску дипломатију између два рата, већина аромунских политичара интегрисала се у елите држава домаћина, често стављајући државни интерес испред етничког порекла.
Војничка храброст и вештина герилског ратовања дубоко су уткани у аромунску историју, посебно током борби против Османлија. Питу Гули (1865–1903), револуционар из Крушева, постао је симбол Илиндеског устанка када је са својих 200 бораца пружио херојски отпор на Мечкином камену, где је и погинуо. У Грчкој борби за независност, Христодулос Хаџипетрос (1799–1869) предводио је клефте на Пинду и касније постао генерал грчке војске. Слично њему, Георгакис Олимпиос (1772–1821), влашки арматол, био је кључна фигура у Филики Етерији; погинуо је дижући у ваздух манастир Секу како не би пао у руке османским снагама. Ове личности се данас славе као национални хероји и у својим државама и унутар аромунских заједница као чувари слободе.
Економска моћ Аромуна често се претакала у великодушну филантропију која је трансформисала балканске престонице. Георгиос Авероф (1815–1899), богати трговац из Мецова, био је највећи добротвор модерне Грчке, финансирајући Атинску Политехнику и набавку чувеног оклопног крсташа „Георгиос Авероф” који је донео победе у Балканским ратовима. У области права и просвете, Емануил Гожду (1802–1870), пореклом из Москопоља, био је водећи адвокат у Хабзбуршкој монархији који је своје огромно богатство завештао за стипендирање православне омладине. Породица Думба, пореклом из крушевског краја, била је стуб бечког друштва; Николаус Думба је финансирао изградњу чувеног Musikverein-а, дома Бечке филхармоније. Не треба заборавити ни Петра Ичка, трговца и дипломату који је 1806. године издејствовао „Ичков мир”, обезбедивши привремену аутономију Србији током устанка.
На пољу науке, Аромуни су дали неке од најзначајнијих умова Европе 20. века. Елие Карафоли (1901–1983), рођен у Грчкој у аромунској породици, био је светски пионир аеродинамике и један од оснивача румунске ваздухопловне школе. Математичар Јован Карамата (1902–1967), пореклом из чувене земунске аромунске породице, оставио је неизбрисив траг у математичкој анализи кроз теореме о правилној варијацији које су и данас темељ статистике и економије. У медицини, Мина Миновићи (1857–1940) утемељио је форензичку медицину у Румунији оснивањем првог института за судску медицину. Ту су и историчар Њагу Ђувара, који је научно оспоравао митове о пореклу народа, и Тибериус Куниа, професор на Универзитету Сиракуза, који је био водећи стручњак за статистику у шумарству.
Књижевност Аромуна је дуго била искључиво усмена, али је у 19. веку почела да добија своје писане форме. Најзначајније дело је песма „Завет предака” (Dimãndarea pãrinteascã) коју је 1888. године написао Константин Белимаче, а која данас служи као незванична химна народа. Песници попут Зикуа Араие из Самарине бележили су стихове о пастирском животу и народном предању. У музици доминира препознатљиво вишегласје које се изводи без инструмената, мада се у руралним срединама користе фруле и гајде. Ликовна уметност је традиционално била везана за врхунски вез и дуборез, али модерна имена попут вајара Думитруа Пасиме и сликарке Флорике Превенде успешно интегришу етничке мотиве у савремене уметничке токове.
У савременом добу, Аромуни су постигли планетарни успех у спорту. Симона Халеп, некадашња најбоља тенисерка света (No. 1 у 2017. години) и освајачица Вимблдона 2019. године, с поносом истиче своје аромунско порекло из Констанце и говори језик. Највећи фудбалер у историји Румуније, Георге Хаџи, такође је аромунског порекла; његов деда је био пастир који се населио у Румунији. Хаџи, познат као „Марадона са Карпата”, предводио је Румунију до четвртфинала Светског првенства 1994. године. У гимнастици се прославила Доминик Мочеану, која је као део америчког тима освојила злато на Олимпијским играма у Атланти 1996. године, а која такође течно говори аромунски језик.
Аромуни су кроз историју остали дубоко одани православљу, које је за њих било не само верски већ и социјални оквир опстанка под Османлијама у оквиру „Рум милета”. Једна од најзначајнијих фигура био је васељенски патријарх Јоаким III (1834–1912), рођен у аромунској породици из Крушева, који је током своја два мандата спровео кључне административне реформе Цркве. Иако је литургијски језик углавном био грчки због доминације Цариградске патријаршије, аромунски свештеници су у заједницама попут Москопоља одржавали школе и неговали писменост. Конверзија на ислам била је изузетно ретка (испод 5%), што сведочи о снажној вези између вере и етничког идентитета. Данас се аромунски свештеници у дијаспори и матичним државама боре за већу употребу народног језика у богослужењу, суочавајући се са преовлађујућом употребом већинских националних језика.
