Technologies of Religion. Spheres of the Sacred in a Post-secular Modernity, By: Sam Han, Series: Routledge Research in Information Technology and Society, 132 Pages, Hardcover, Published By: Routledge, Published: February 2016
Редефинисање света. Од космоса до дигиталних асамблажа
У свом делу Технологије религије, Сем Хан истражује савремени феномен „религије без религије”, анализирајући како се појам трансценденције преписује и практикује у постмодерном добу. Хан критикује традиционалне социолошке теорије Емила Диркема, Питера Бергера и Мирче Елијадеа, сматрајући да њихови холистички и чврсто омеђени модели „космоса” немају објашњавајућу моћ за данашње дигитално посредоване праксе. Ослањајући се на Жила Делеза, Феликса Гватарија и Жак Дериду, аутор предлаже концепт „светова” који више нису уредни ентитети, већ модуларни миљеи и асамблажи. Дигитална технологија овде поседује супстанцијалну моћ обликовања света која омогућава рекомбинацију и онтолошку резонанцу између претходно одвојених сфера. Уместо тотализујућих модела, Хан уводи теорију „world-forming-а” (обликовања света) информисану дигитализацијом, која је посебно видљива у савременом америчком протестантизму и функционисању мултисајт цркава.
Литургијска естетика и технологија афекта
Кроз емпиријску анализу „Светле цркве” (Bright Church), Хан демистификује како сложени аудио-визуелни системи стварају специфичну теологију простора. Коришћењем високотехнолошких глобалних оперативних центара, ова заједница повезује удаљене локације у беспрекоран перформанс, стварајући осећај повезаности кроз различите временске зоне. Хан призива Слотердајков концепт „мехурића” (bubbles) како би описао ову технолошки омогућену „литургијску естетику” која наглашава сензорно и афективно искуство. Дигитални медији овде не служе само за пренос поруке, већ конститутивно активирају одређене афективне капацитете публике, стварајући „амбијенте осећања”. У таквим просторима, „атмосфера” (грчки atmos: пара, sphaira: лопта) постаје невидљиви ентитет који оријентише верника ка трансценденцији кроз перцептивно искуство, претварајући богослужење у интензиван, заједнички емоционални догађај.
Трансформација заједнице. Од веровања до проксемике
Хан тврди да дигитална технологија из корена реинтерпретира друштвену динамику цркве, премештајући фокус са индивидуалног веровања на „комунитарну динамику”. Заједница у мултисајт црквама више није утемељена на приватним појмовим чланства, већ на неактивном, али не и пасивном моду субјективизације који он назива „гледање-са” и „осећање-са”. Везе се генеришу у колективном, афективном искуству недељне продукције, где се блискост постиже кроз емоције и заједнички афект. Онлајн платформе, попут Фејсбука и Твитера, служе као инфраструктура која посредује између офлајн и онлајн света верника, делујући као лепак за заједницу. На крају, Ханова анализа указује на прелазак са модернистичког приоритета менталног живота појединца на сакраменталну „комуналност проксемике”, где колективно искуство интимности кроз технологију постаје кључно за конституисање савременог сакралног простора.
О аутору
Сем Хан је социјални научник интердисциплинарне оријентације, рођен у Сеулу и одрастао у Њујорку, који ради у областима социјалне и културне теорије, религије, нових медија и глобализације. Тренутно је доцент социологије на Технолошком универзитету Нанјанг (NTU) у Сингапуру и придружени истраживач на Хок истраживачком институту Универзитета Јужне Аустралије. Аутор је (са Камалудином Мохамедом Насиром) дела Digital Culture and Religion in Asia (Routledge, 2015), Web 2.0 (Routledge, 2011), Navigating Technomedia: Caught in the Web (Rowman & Littlefield, 2007) и уредник (са Данијелом Чафијем) књиге The Race of Time: A Charles Lemert Reader (Paradigm Publishers, 2009).
0 Коментари