Критика западног егоцентризма и „самореферентне апстракције”
Јапански филозоф Вацуђи Тецуро (1889-1960) започиње своју етичку рефлексију оштром критиком западне филозофске традиције, тврдећи да је концепт модерног субјекта заснован на дубоко проблематичној „самореферентној апстракцији”. Он указује на то да су мислиоци попут Декарта, Канта и Хегела своје специфичне, културно и историјски условљене рефлексије о сопственој свести прогласили универзалним моделима људског ума. За Вацуђија, Декартов cogito је прича о усамљеном појединцу који у изолацији доноси закључке о својој егзистенцији, занемарујући чињеницу да људско биће никада није потпуно одвојено од заједнице. Овакав западни модел претвара интелигентни субјект у „неразумног деспота” који присаједињује свет и природу сопственом „мислим”, третирајући спољашњост као безначајно „тамо нешто” које треба покорити. Ово води ка колонијалном начину мишљења који фаворизује европски модел као једини важећи, док заправо представља само једну изоловану егзистенцијалну могућност.
Појам ningen као дијалектичко јединство појединца и друштва
Срж Вацуђијеве етике лежи у анализи јапанске речи за људско биће — ningen (人間), која се састоји од два карактера: nin или hito (човек) и gen или aida (простор/између). За разлику од западног индивидуализма, ningen суштински означава да бити човек значи постојати „између” људи. Човек није фиксна суштина или изолована душа створена по лику божанском, већ динамична „пракса измеђуности” (ningen-sei). Карактер за човека (nin) симболизује две особе које се међусобно подупиру, што указује на то да је особа истовремено и сингуларна и плурална. Вацуђи тврди да је истинска људска егзистенција дијалектичко јединство противречности: ми смо појединци, али наше деловање увек већ подразумева друштвену, историјску и климатску заједницу. Без те „измеђуности”, појединац је само апстракција, а друштво само празна љуштура.
Логика празнине и етика самонегације
Вацуђијева етика је дубоко укорењена у махајана будистичком концепту празнине (шуњата), који налаже да ништа у свету нема фиксну, непроменљиву суштину. Свет је у непрестаном току, а „ја” је пролазни израз међузависних односа. Ова логика захтева чин самонегације и састрадавања: да бисмо заиста били људи, морамо „испразнити” сопствену егоцентричност како бисмо дали простор другима да постоје. Етичност се, дакле, не састоји у поштовању апстрактних правила, већ у активној свести о сопственој коначности и пролазности. У будистичком смислу, то је „не-ја” које омогућава истинску повезаност. Вацуђи користи овај концепт да објасни како комуникација и језик функционишу — као што читалац мора привремено одбацити своје претпоставке да би разумео аутора, тако и етичко биће мора практиковати самоиспражњење да би остварило хармонију са заједницом и природом.
Rinrigaku: етика као образац друштвених веза
Термин rinri (етика) у Вацуђијевој интерпретацији открива дубоку повезаност са конфуцијанским идеалима друштвене постојаности. Карактер rin (倫) односи се на другове, саборце или народе (nakama) који следе одређена релациона правила, док се ri (理) односи на принципе или разумне обрасце (kata) који конституишу наше односе. За Вацуђија, етика није потрага за вечним и непроменљивим истинама, већ проучавање образаца интеракције који се мењају кроз историју и културу. Ови обрасци су стабилни агрегати друштвеног, културног и климатског понашања који нам омогућавају да се осећамо као део целине. Дакле, бити етичан значи препознати и поштовати ове „константе” у односима као што су родитељ–дете или пријатељ–пријатељ, при чему су ти односи увек флексибилни и подложни трансформацији у складу са динамиком живота и света.
Деколонијална етика и повратак природи кроз fūdo
Вацуђијево дело Fūdo (Клима и култура) поставља темеље за оно што данас називамо еколошком и деколонијалном етиком. Он тврди да људско постојање не може бити одвојено од његовог окружења — климе, географије и природе. Уместо западне антропоцентричне етике која поставља субјект насупрот природи, јапанска етика полази од претпоставке да су појединац и група увек већ у интеракцији са својим природним стаништем. Вацуђи позива на бављење етиком изван оквира англо-европске филозофије, охрабрујући истраживаче да истраже како се етика концептуализује у различитим језицима и културама. Његов приступ отвара границе етике ка мноштву светских филозофских формулација, предлажући модел који не тежи вештачкој универзалности, већ разумевању човека као бића које је суштински обликовано својом „измеђуношћу” са другим људима и целом творевином.
0 Коментари