Религија у Бахреину

Главни и највећи град: Манама

Званични и национални језик: арапски

Етничке групе: 58,52% Арапи (41,86% бахреински Арапи, 9,86% заливски Арапи, 5,93% египатски Арапи, 0,87% судански Арапи), 13,29% Персијанци, 10,36% Индијци (3,68% Малајали, 2,56% Тамили, 2,06% Гуђарати, 2,06% Телугу), 4,62% Пакистанци, 3,56% Курди, 2,06% Филипинци, 2,06% Индонежани и 5,53% остали

Религија (попис 2020): ислам 74,02% и остале религије 25,98% 

Влада: унитарна полууставна монархија под ауторитарном владом

Становништво (процена за 2021): 1.463.265

Ислам представља доминантну и званичну државну религију у Бахреину коју исповеда око 74 процента укупне популације, при чему шиити чине већину међу држављанима док је владајућа породица Ал Калифа сунитске оријентације. Иако Устав дефинише шеријат као главни извор законодавства, држава показује релативну толеранцију према немуслиманским заједницама, попут хришћана и хиндуиста, дозвољавајући им поседовање богомоља и јавне прославе празника. Ипак, држава задржава строгу контролу кроз регулацију верских проповеди, забрану прозелитизма усмереног ка муслиманима и фаворизовање сунитских институција, док истовремено постоје изражене секташке неједнакости у безбедносном сектору и социјална стигматизација отпадништва од вере. Упркос повременим тензијама и подређеном положају шиита у високим државним круговима, Бахреин настоји да кроз међурелигијски дијалог и дозвољавање шиитских процесија одржи стабилност унутар свог специфичног верског мозаика.

Историјски развој

Преисламски Бахреин био је карактеристичан по значајном присуству несторијанског хришћанства које се ширило трговачким путевима из Персије и Месопотамије, о чему сведоче археолошки налази попут стамбених објеката са хришћанским симболима у Самахију и постојање епархије Мешмахиг. Под влашћу Сасанида осећао се и утицај зороастризма, мада је он углавном био ограничен на административну елиту и досељенике, док су локални политеистички култови били у опадању пред монотеистичким струјама. За разлику од централне Арабије, Бахреин је пре доласка ислама показивао висок степен верске сложености где је хришћанство доминирало међу приобалним и трговачким групама, припремајући терен за каснију лакшу транзицију ка новој монотеистичкој вери.

Процес преласка на ислам започео је око 628. године када је пророк Мухамед послао изасланика Ал-Алу ал-Хадрамија локалном владару Ал-Мундиру ибн Сави, који је мирним путем прихватио нову веру и омогућио конверзију моћних племена попут Абд ал-Кајса. Овај добровољни прелазак био је подстакнут економским и политичким интересима очувања трговачких веза са Медином, при чему хришћанске заједнице нису трпеле велике притиске због сродности аврамовских учења. Иако је након Мухамедове смрти дошло до краткотрајне побуне и покушаја отпадништва током Рида ратова, Абу Бекр је брзо повратио контролу 633. године, чиме је ислам дефинитивно постао уједињујућа снага и темељ друштвеног поретка у региону.

Постконверзиони период обележен је сложеним секташким променама, где је почетна сунитска доминација под Омејадима потиснута успоном исмаилитског покрета Кармата у 9. веку, који су успоставили своју теократску државу. Каснији персијски утицај током Сафавида додатно је учврстио шиизам међу локалним становништвом, док је долазак сунитске породице Ал Калифа 1783. године успоставио политички систем у којем сунитска мањина влада над шиитском већином. Иако је кроз 20. век државна политика селективне миграције и фаворизовања сунита у безбедносним структурама настојала да уравнотежи демографску слику, Бахреин је остао дубоко обележен овом поделом, где је религијска припадност често била инструмент реалполитике и одржавања стабилности владајућег поретка.

Демографија

Међу држављанима Бахреина муслимани чине убедљиву већину од око 99 процената, док преосталих један одсто представљају веома мале, али историјски укорењене заједнице хришћана, Јевреја, хиндуиста и бахаиста. Унутар муслиманског тела, шиити представљају већину са процењеним уделом између 55 и 65 процената, што је потврђено и независним истраживањима која бележе око 62 процента шиита наспрам 38 процената сунита. Иако владајућа породица Ал Калифа припада сунитском исламу и контролише политичке и економске елите, ова секташка подела остаје стабилна још од пописа из 1941. године, упркос државним политикама натурализације које су често фаворизовале досељенике сунитске вероисповести.

Укупна резиденцијална популација Бахреина, која броји око 1,5 милиона људи, значајно је разноликија због масовне радне миграције, па удео муслимана на нивоу целе државе опада на приближно 70 процената. Скоро трећину становништва чине немуслимани, међу којима су најбројнији хришћани са око 10 процената и хиндуисти са 6 до 10 процената, углавном досељеници из Индије, Филипина и Пакистана. Ове заједнице су претежно концентрисане у урбаним центрима попут Манаме, где им је омогућено приватно богослужење, док подаци из 2020. године указују на то да мигранти из Јужне и Југоисточне Азије директно обликују верски плурализам краљевине, уводећи и значајан број будиста и Сика у друштвено ткиво.

Ислам као доминантна вера

Већински део муслиманског становништва Бахреина припада дванаестоимамском шиизму који следи џаферитску правну школу, док сунитска мањина, укључујући владајућу породицу Ал Калифа, практикује маликијски мезхеб. Иако шиити чине између 60 и 70 процената држављана, државна статистика из 2021. године бележи значајну несразмеру у броју богомоља са 598 лиценцираних сунитских наспрам 109 шиитских џамија, што јасно указује на институционалну подршку владајућој секти. Упркос томе, држава признаје специфичности шиитских ритуала, попут обележавања Ашуре која је проглашена за државни празник, али истовремено врши строг надзор над садржајем проповеди у свим џамијама како би сузбила политичко деловање и радикализацију, успешно маргинализујући екстремистичке групе попут Бригаде ал-Аштар.

Устав Бахреина утврђује ислам као државну религију и шеријат као примарни извор законодавства, што се најнепосредније огледа у породичном праву где постоје одвојени судови за суните и шиите. Исламски принципи дубоко структурирају јавни живот кроз обавезне молитве петком и празнике попут Рамазанског и Курбан-бајрама, који су у 2025. години обележени вишедневним затварањем јавних установа. Држава користи традиционалне институције попут зеката (обавезне милостиње) и вакуфа (задужбина) за прерасподелу богатства из прихода од нафте, чиме кроз Министарство правде и исламских послова ублажава социјалне разлике и јача легитимитет власти. Оваква интеграција верских норми у економски систем служи као механизам за смањење секташких тензија, претварајући социјалну помоћ у верски императив уместо у чист политички покровитељски однос.

Мањинске вере

Хришћанство у Бахреину има дубоке историјске корене који сежу до 4. века, што потврђују археолошки налази у Самахију, али данашњу хришћанску заједницу, која чини око 12 процената становништва, готово у потпуности чине досељеници са Филипина и из Индије. Држава омогућава рад лиценцираним црквама у Манами, укључујући католичку цркву Светог Срца и православне катедрале, док су јавна евангелизација и прозелитизам усмерен ка муслиманима строго забрањени. Ови верници представљају виталан део економског живота земље, уживајући висок степен верске слободе унутар својих заједница.

Јеврејска заједница у Бахреину је малобројна и броји око 50 чланова, углавном потомака досељеника из Ирака и Ирана који су ту настањени од краја 19. века. Иако је заједница на свом врхунцу пре 1948. године имала око 600 чланова, сукоби на Блиском истоку довели су до масовног исељавања, остављајући за собом једину активну синагогу у Персијском заливу и историјско јеврејско гробље. Нормализација односа са Израелом кроз Аврамов споразум 2020. године донела је препород верском животу ове групе, омогућивши јавна богослужења и јачање културних веза без значајног унутрашњег отпора.

Хиндуисти, који чине око 10 процената популације, представљају трећу по величини верску групу и већином су индијски радници на привременом раду. Заједница одржава неколико значајних храмова у Манами, од којих је најстарији храм Шри Кришне основан још 1817. године, што сведочи о дугој традицији трговачких веза са Индијом. Поред хиндуиста, у Бахреину су присутни будисти са уделом од око 3 процента, као и мале групе Сика и бахаиста, чије је деловање искључиво ограничено на досељеничку популацију без забележених случајева преласка локалних држављана у ове вероисповести.

Правни оквир

Устав Краљевине Бахреин из 2002. године утврђује ислам као државну религију, а шеријат као главни извор законодавства, чиме се верски принципи постављају у саме темеље правног поретка. Иако Члан 22 гарантује апсолутну слободу савести и неповредивост места за молитву, ове слободе се практикују унутар исламског друштвеног оквира који не дозвољава јавно одрицање од ислама нити прозелитизам усмерен ка муслиманима. Приликом приступања Међународном пакту о грађанским и политичким правима, Бахреин је ставио значајне резерве, истичући да се одредбе о слободи мисли не могу примењивати тамо где су у сукобу са шеријатским правилима о личном статусу, чиме је осигурана превласт традиционалних норми над универзалистичким тумачењима људских права.

Шеријатска интеграција је највидљивија у породичном праву, где сунитски и шиитски судови примењују специфична правила о браку, разводу и наслеђивању, укључујући и фиксне наследне делове по којима мушким сродницима углавном припада двоструко већи део у односу на женске. Кривични законик не предвиђа худуд казне попут ампутације или каменовања, али садржи чланове који санкционишу богохуљење и вређање верских симбола затвором или новчаним казнама. Иако апостасија (напуштање вере) није експлицитно кривично дело, она повлачи тешке друштвене и породичне последице, попут губитка права на наслеђе, што служи као ефикасно средство одвраћања и без формалне законске репресије.

Државна регулација верског живота обухвата обавезну регистрацију немуслиманских заједница код Министарства за друштвени развој, док Министарство правде и исламских послова врши строг надзор над садржајем проповеди у џамијама. Сви проповедници су дужни да се придржавају етичког кодекса који забрањује политичку агитацију и секташку нетрпељивост, а држава задржава право цензуре свих публикација које би могле вређати исламска осећања или нарушити национално јединство. Овакав систем омогућава унутрашњу верску праксу регистрованим мањинама, али истовремено стриктно чува примат ислама и спречава било какав облик јавног евангелизма унутар бахреинског друштва.

Верска слобода и толеранција

Државне иницијативе Бахреина усмерене су на промоцију међурелигијског дијалога, што је кулминирало оснивањем Глобалног центра за миран суживот „Краљ Хамад” 2018. године и потписивањем Аврамовог споразума са Израелом 2020. године. Влада финансијски подржава изградњу и рестаурацију како сунитских тако и шиитских џамија, а обележавање Ашуре је признато као државни празник, чиме се омогућавају масовне шиитске процесије уз подршку државних ресурса. Ови напори позиционирају Бахреин као регионалног лидера у толеранцији, што поткрепљују и дипломатски сусрети са јеврејским и хришћанским делегацијама у циљу јачања имиџа отвореног друштва.

Емпиријски показатељи потврђују да немуслиманске заједнице, које чине око 12 процената хришћана и 10 процената хиндуиста, слободно практикују своју веру у 16 регистрованих цркава и лиценцираним храмовима попут Шри Кришне. Јавна обележавања Божића и Дивалија одвијају се без ометања и уз медијску пажњу, док званични извештаји не бележе случајеве присилног преобраћења. Иако је вера мањина заштићена, држава врши рутински безбедносни надзор над окупљањима и ограничава евангелизацију, задржавајући верску праксу досељеника унутар оквира њихових заједница.

Упркос напорима за суживот, шиитска већина се суочава са системском дискриминацијом у запошљавању, нарочито у безбедносном сектору и вишим владиним позицијама, где су сунити преференцијални кандидати. Држава спроводи строг надзор над садржајем проповеди петком преко Министарства правде, што често доводи до краткотрајних притвора или забрана за имаме који критикују државну политику, попут нормализације односа са Израелом. Такође, иако промена вере није законски кажњива, друштвени притисак и закони о богохуљењу, који предвиђају до годину дана затвора за вређање исламских вредности на друштвеним мрежама, представљају значајну препреку потпуној верској слободи и јавном изражавању неконформистичких ставова.

Секташка динамика

Историјске притужбе шиитске већине у Бахреину корене вуку из 1783. године, када су сунитска племена предвођена породицом Ал Калифа освојила острво, што је довело до масовне експропријације земљишта и свођења локалних шиита (Бахарна) на положај закупаца и кметова. Овај секташки дебаланс продубљен је открићем нафте 1932. године, јер су приходи првенствено јачали сунитску елиту, док је учешће шиита у високим државним и војним службама драстично опало — са 50% у 1971. години на мање од 10% почетком 21. века. Дубоке друштвене поделе огледале су се и у стамбеној сегрегацији и минималном броју мешовитих бракова, што је деценијама одржавало заједнице изолованим упркос заједничком држављанству.

Устанак 2011. године, предвођен углавном шиитима који су захтевали уставне реформе и крај дискриминације, власти су интерпретирале као секташку претњу коју оркестрира Иран. Уз подршку војних снага Савета за сарадњу у Заливу (GCC), пре свега Саудијске Арабије, држава је прогласила ванредно стање и брзом интервенцијом угушила протесте на Бисерном тргу, спречивши ескалацију у грађански рат какав је задесио Сирију. Иако су међународни посматрачи критиковали репресију, државна нарација о „петој колони” и брза стабилизација без масовних дезертерстава из војске очували су монотеистички и сунитски карактер власти.

Савремена стабилност Бахреина почива на економској међузависности коју омогућавају приходи од угљоводоника, из којих се финансирају државне субвенције и јавни сектор за обе заједнице, чиме се смањује подстицај за нову масовну мобилизацију. Додатни фактор кохезије је заједнички отпор према радикалном сунитском екстремизму попут Исламске државе, коју обе секте виде као егзистенцијалну претњу, што је потврђено учешћем Бахреина у међународној коалицији против тероризма. Кроз изборни систем који, иако без формалних квота, омогућава улазак шиитских представника у парламент, режим настоји да каналише незадовољство кроз институције, одржавајући крхку равнотежу засновану на безбедносним гаранцијама и заједничким економским интересима.

Развој догађаја у 2020-им

Нормализација односа са Израелом кроз Аврамов споразум 2020. године покренула је снажан талас међурелигијске дипломатије, што је омогућило обнову синагоге у Манами и повратак јеврејских посетилаца историјским локалитетима. Овај замах кулминирао је историјском посетом папе Фрање Бахреину у новембру 2022. године поводом форума о људском суживоту, што је био први такав догађај на Арапском полуострву којим је Бахреин потврдио своју улогу глобалног моста између Истока и Запада. Кроз организацију међународних конгреса попут „Лепоте у различитости” 2024. године, краљевина активно користи своју дипломатску позицију за промоцију аврамовског наслеђа и верске толеранције, издвајајући се од затворенијих суседа у региону Залива.

На унутрашњем плану, влада Бахреина је током 2023. године уложила преко 3,3 милиона долара у изградњу и рестаурацију тридесет сунитских и шиитских џамија, настојећи да кроз инфраструктурне пројекте одржи секташку равнотежу. Међутим, државна контрола над верским проповедима остала је веома строга кроз обавезне недељне прегледе садржаја и санкционисање имама који критикују спољну политику или нормализацију односа са Израелом. Иако су верске процесије за Ашуру дозвољене, примена закона о богохуљењу и строги надзор над друштвеним мрежама указују на то да држава приоритет даје безбедности и социјалној стабилности испред потпуне либерализације верског изражавања.