Augustine's Early Theology of Image. A Study in the Development of Pro-Nicene Theology, By: Gerald P. Boersma, Series: Oxford Studies in Historical Theology, 336 Pages, Hardcover, Published By: Oxford University Press, Published: 1 January 2016
Христолошко утемељење појма слике код Августинових претходника
У првом делу своје студије, Боерсма детаљно анализира како су западни теолози четвртог века, попут Иларија из Поатјеа, Марија Викторина и Амвросија Миланског, користили термин "слика" (imago) првенствено у христолошком кључу како би одбранили никејску догму. За ове мислиоце, слика Божија је пре свега Син, који је истовремено различит од Оца (као ипостас) и једнак Оцу по суштини. Викторин посебно наглашава божанску једноставност, тврдећи да извор и слика морају делити исту суштину, јер би свака суштинска разлика увела подређеност. Овакво тумачење заснива се на Колошанима 1:15, где се Христос не види као видљива представа невидљивог Бога, већ као вечна Слика кроз коју све настаје. Због ове строге изједначености слике са једнакошћу суштине, Августинови претходници су се устручавали да појам "слика" примене на људе; за њих је човек створен "по слици" (ad imaginem), што указује на учествовање, док је само Син "права слика". Амвросије Милански је отишао корак даље, тврдећи да душа, иако није једнака Богу, ипак партиципира у божанској слици кроз Логос и своју бестелесну природу, чиме је припремио терен за Августинову каснију антропологију.
Августинова синтеза никејске теологије и неоплатонизма
У другом делу књиге, Боерсма се фокусира на рану мисао светог Августина, који одбија да појам imago dei ограничи само на Христа, већ га проширује на човека користећи плотиновске концепте еманације и партиципације. Августин усваја платонистичку идеју да све што постоји одражава Једно, али и да свака слика нужнo заостаје за својим архетипом. Овде се јавља тензија између његовог платонизма, који подразумева инфериорност слике, и никејске вере у сасуштност Оца и Сина. Августин овај сукоб решава разликовањем две врсте слике: Син је "слика једнаке сличности", док је човек "слика неједнаке сличности". Човек је за Августина истовремено "истинит" (јер подсећа на Бога) и "лажан" (јер га не обухвата у потпуности). Кључни мост између ове две стварности је Оваплоћење Сина, које омогућава људској души да се кроз имитацију Другог Адама – Христа – врати свом извору. Иако је овај покрет пада и повратка неоплатонистички, Августин га хришћански модификује, наглашавајући да је за тај повратак неопходна благодат Оваплоћења, а не само интелектуални напор.
Антрополошка слика и улога тела у божанском поретку
Августин смешта божанску слику у човеку првенствено у његов бестелесни део, односно разум или интелект, јер би приписивање телесних карактеристика Богу водило у заблуду антропоморфизма. Боерсма истиче да, иако Августин искључује тело из самог језгра imago dei, он га не одбацује у потпуности као зло, већ сматра да тело партиципира у слици као нераскидиви део људске природе кроз који душа спознаје свет. Хармонично јединство тела и душе, симболизовано кроз заједницу Адама и Еве у рају, представља идеал којем човек тежи. Кроз овакав приступ, Августин успева да интегрише човека у божански поредак а да притом не наруши никејску христологију о јединствености Сина. Боерсма закључује да је Августинова фузија хришћанске догме и платонистичке филозофије успешно превазишла ограничења његових претходника, пружајући кохерентан оквир у којем људско биће, кроз Свету Тројицу и благодат, проналази своје место као истинска, мада несавршена, слика Божија.
О аутору
Џералд П. Боерсма је доцент теологије на Универзитету Свети Бонавентура.
