Зашто је последњи потомак византијског цара Палеолога сахрањен на Барбадосу?

Византијски траг на Карибима

На егзотичном острву Барбадос у Карипском мору почива Фердинанд Палеолог, човек који је за себе тврдио да је потомак славне династије Палеолога, последње владарске куће Византијског царства. Фердинанд је своје порекло везивао за Тому Палеолога, брата последњег византијског цара Константина XI Драгаша, чији су се потомци након пада Цариграда 1453. године расули широм Европе тражећи уточиште на владарским дворовима и покушавајући да прикупе подршку за поновно освајање Византије. Рођен у Енглеској у 17. веку, Фердинанд је одрастао у специфичном културном миљеу где су се преплитали византијско православно наслеђе и политичке стварности тадашње Европе, показујући током младости изузетне дипломатске и политичке вештине које су га чиниле честим посредником у споровима између европских дворова.

Религија и емиграција

Религија је играла кључну улогу у Фердинандовом животу, а његова верска припадност и данас изазива дебате међу историчарима због специфичног балансирања између православних корена његове породице и политичких савеза са католичким силама. Као члан заједнице са византијским коренима, био је дубоко умешан у верска превирања свог времена, покушавајући да очува сопствени идентитет док се истовремено прилагођавао западноевропском окружењу. Овај сложени идентитет пратио га је и када је око 1644. године одлучио да напусти Енглеску и емигрира на Барбадос, где се брзо интегрисао у локалну елиту и почео да се бави узгојем памука, шећерне трске и вероватно ананаса, постајући један од најутицајнијих становника острва.

Грчки принц из Корнвола

На Барбадосу је Фердинанд изградио велику вилу коју је назвао „Клифтон Хол”, по узору на свој породични дом у Корнволу, и постао је активни члан локалне заједнице у парохији Светог Јована. Због свог порекла и необичне животне приче, међу острвљанима је постао познат под надимком „грчки принц из Корнвола”, који се задржао деценијама након његове смрти. Када је преминуо 1670. године, сахрањен је на гробљу цркве Светог Јована, а његов гроб је касније постао права туристичка атракција. Занимљиво је да тренутни споменик, подигнут 1906. године, садржи грешку у години смрти, наводећи 1678. уместо стварне 1670. године, што ипак не умањује интересовање посетилаца за овог необичног византијског наследника.

Тајна оловног ковчега

Након што је страшан ураган погодио острво 1831. године и уништио цркву, Фердинандов оловни ковчег је поново пронађен, откривајући необичан детаљ — био је постављен у другачијем положају у односу на све остале ковчеге, а његови скелетни остаци су били запечаћени у живом кречу. Иако локалне легенде и поједини историчари са Барбадоса тврде да је полагање тела тако да ноге показују ка истоку био чудан грчки обичај, заправо је реч о уобичајеној пракси сахрањивања у тадашњој Енглеској. Без обзира на те погребне детаље, Фердинанд је остао упамћен као симбол једне од најмоћнијих историјских лоза у најнеочекиванијем делу света, далеко од цариградских зидина и пелопонеских тврђава својих предака.

Крај династије

Уколико су Фердинанд и његов отац заиста били директни потомци лозе Палеолога, Фердинанд је био један од последњих живих чувара ове династије која је вековима владала Византијом. Његово наслеђе је наставио његов син Теодор, али се лоза коначно угасила са Теодоровом ћерком Годскал, која је након очеве смрти једноставно нестала из историјских записа. Тако се прича о моћним византијским царевима, који су обликовали хришћански исток и вредности тог доба, завршила готово нестварно — међу тропским плантажама Барбадоса, остављајући за собом само усамљени гроб и легенду о „грчком принцу” који је донео царску крв на обале Кариба.