Иран између прославе револуције и унутрашњих сукоба
Иран је у среду обележио 47. годишњицу Исламске револуције из 1979. године у тренутку када се теократски режим суочава са двоструким притиском: спољним претњама америчког председника Доналда Трампа и оштрим осудама домаће јавности због крвавог гушења недавних протеста. Државна телевизија је приказивала слике стотина хиљада људи на прорежимским скуповима широм земље, уз обавезно спаљивање америчких застава и повике „Смрт Америци”. Ипак, стварност је дубоко подељена, јер су се само вече пре прославе са кровова у Техерану чули узвици „Смрт диктатору”, који подсећају на трауму прошломесечног сузбијања демонстрација у којем су, према активистима, хиљаде људи убијене, а десетине хиљада притворене.
Дипломатски маневри и нуклеарна неизвесност
Председник Масуд Пезешкијан се на Тргу Азади обратио нацији, инсистирајући на томе да Техеран не тежи нуклеарном оружју и да је спреман за преговоре под међународним надзором. Међутим, ова реторика долази у време када Међународна агенција за атомску енергију већ месецима нема приступ иранским залихама. Пезешкијан је указао на „високи зид неповерења” који су подигли САД и Европа, али је истовремено истакао одлучност за дијалог који би донео стабилност региону. Блискоисточне нације страхују да би евентуални крах ових преговора могао гурнути цео регион у нови рат великих размера.
Политичка празнина и „окрвављени асфалт”
Упркос масовности званичних скупова, коју чине чланови Револуционарне гарде и државни службеници обавезни да присуствују, осећа се дубока отуђеност значајног дела од 85 милиона становника. Док су једни махали сликама Хамнеија и Хомеинија, други су са тротоара немо посматрали параду, одбијајући да учествују у прослави система који је прошлог месеца пролио крв суграђана. Пезешкијан је изразио „стид” пред народом и обећао помоћ повређенима у инцидентима који су почели 8. јануара, али је истовремено критиковао „западну пропаганду” о начину на који је држава одговорила на немире.
Регионално посредовање и војне тензије
Док је трајала прослава, високи ирански званичник Али Лариџани отпутовао је у Катар, државу која је кључни посредник, али и домаћин велике америчке војне базе. Ова посета је посебно значајна јер је Иран у јуну напао Катар након америчких удара на иранска нуклеарна постројења током кратког рата између Ирана и Израела. Катарски емир је уочи доласка Лариџанија разговарао са Трампом о деескалацији тензија. Ирански министар спољних послова Абас Арагчи изјавио је да је могуће постићи „бољи договор него са Обамом”, али је нагласио да Техеран још увек нема пуно поверење у Вашингтон након претходних војних напада усред преговора.
Трампова „армада” и притисак на Персијски залив
Ситуација на терену је додатно заоштрена војним покретима САД, које су у регион послале носач авиона „Абрахам Линколн” са пратећом флотом. Доналд Трамп је најавио могућност слања и другог носача авиона, говорећи о „армади” која се креће ка Блиском истоку како би приморала Иран на споразум. Америчке снаге су већ биле активне, обарајући дронове и помажући бродовима које су иранске снаге покушале да зауставе у Ормуском мореузу. Ово звецкање оружјем представља Трампову стратегију максималног притиска којом жели да изнуди уступке од иранске теократије која је истовремено рањена изнутра.