Корени и идеолошки сукоб: од кемализма до неоосманизма
Неоосманизам представља сложен идеолошки и идентитетски пројекат турских конзервативних и исламистичких актера који тежи да врати ислам и османску историју у саму срж политичког и друштвеног живота земље. Овај покрет настоји да редефинише државни идентитет не према уским етничким оквирима, већ као цивилизацијски државни пројекат укорењен у заједничком османско-исламском наслеђу које превазилази националне границе. На тај начин, неоосманизам делује као радикална супротност кемализму, секуларном пројекту Мустафе Кемала Ататурка који је на рушевинама царства изградио модерну нацију по узору на Европу, наглашавајући лаицизам, територијални национализам и западну оријентацију. Док је кемализам посматрао османску прошлост као период заосталости и понижења, неоосманизам ту исту прошлост користи као митологизовани извор легитимитета, покушавајући да делегитимише републиканске институције и замени их султанистичким начином владавине. Овај идеолошки преокрет користи носталгију као политичко средство, градећи будућност Турске кроз селективно изабрано сећање које служи за маргинализацију секуларних елита и централизацију моћи у рукама Реџепа Тајипа Ердогана.
Психолошка траума и изневерена очекивања од Запада
Темељ савременог турског идентитета дубоко је обележен „Севрским синдромом“, колективном траумом насталом након мировног уговора из 1920. године који је предвиђао потпуно распарчавање османских територија под европском контролом. Иако је Лозански уговор из 1923. године спасао Турску од уништења, страх од страног мешања и територијалног комадања остао је трајно урезан у националну свест, диктирајући кемалистичку тежњу за интеграцијом у Запад као стратегију опстанка. Међутим, деценије стратешке зависности унутар NATO пакта и понижавајући процес за добијање чланства у Европској унији изазвали су дубоку фрустрацију код турских грађана, који су почели да доживљавају Европу не као универзални пројекат, већ као затворен хришћански клуб. Ова цивилизацијска искљученост поткопала је кредибилитет западњачких елита и отворила простор исламистичким интелектуалцима, попут Неџипа Фазила Кисакурека, да промовишу контра-наратив по којем је секуларизам отуђена западњачка наметнутост. Резултат је био губитак вере у западни модел и окретање ка алтернативном цивилизацијском оквиру у којем Турска није подређени кандидат за ЕУ, већ природни наследник и заштитник исламске цивилизације.
Цивилизацијски национализам и селективна империјална меморија
Неоосманизам се манифестује као облик цивилизацијског национализма, сличан оном у Русији, Кини или Индији, где држава изводи свој моралну ауторитативност из претпостављеног хијерархијског наслеђа које надилази модерне суверене границе. Овај концепт не тражи буквалну рестаурацију османских граница, већ користи селективну империјалну меморију како би Турску поставио као централног актера у бившим османским географијама на Балкану, Кавказу и Блиском истоку. Унутар овог наратива, империјална прошлост се слави као златно доба правде и верског вођства, док се периоди пропадања или унутрашњих сукоба потпуно игноришу. Овакав конструисани мит се активно шири кроз образовни систем, музеје и масовну културу, посебно путем државно спонзорисаних телевизијских серија које приказују побожне муслиманске ратнике у сталној борби против западних завера. Симболички чинови, попут претварања Свете Софије у џамију 2020. године, служе као јавне демонстрације раскида са кемалистичким секуларизмом и потврђују Турску као државу која црпи снагу из своје верске и империјалне историје.
Геополитичка експанзија и „стратешка дубина“
На међународном плану, неоосманизам је операционализован кроз спољну политику која тежи транссенденцији пасивности националне државе, претварајући Турску у регионални пол моћи у мултиполарном свету. Доктрина Ахмета Давутоглуа о „стратешкој дубини“ поставила је темеље за активнији ангажман у бившим провинцијама Царства, оправдавајући војне операције у Сирији, Ираку и Либији, као и снажну подршку Азербејџану у сукобу око Нагорно-Карабаха. Турска своје присуство у овим регионима не дефинише само кроз безбедносне интересе, већ као историјску одговорност за заштиту сунитских муслимана и туркијских народа. Снажан развој домаће одбрамбене индустрије, посебно технологије беспилотних летелица, омогућио је Анкари да постане регионални добављач безбедности и смањи зависност од западних снабдевача. Коришћењем меке моћи кроз организације попут TİKA-е и Дијанета, Турска гради културну и верску сферу утицаја, истовремено одржавајући чланство у NATO-у и продубљујући везе са Русијом и Кином, чиме демонстрира своју аутономију као самопоуздана цивилизацијска сила која више не прихвата круте прозападне сценарије.
Неоосманизам као инструмент ауторитарне владавине
У рукама владајућег режима, неоосманизам функционише као ефикасна политичка технологија која користи емоционалну компензацију уместо институционалне компетенције. Како се економска криза у Турској продубљује, а демократски легитимитет еродира, Ердоган се све више ослања на цивилизацијски престиж замишљене прошлости како би попунио вакуум легитимитета, нудећи грађанима понос уместо просперитета. Ова идеологија редефинише нацију као сунитско-турско језгро, третирајући секуларисте, Курде и друге мањине као условне или чак непријатељске елементе који угрожавају империјалну хармонију. Позиционирајући себе као браниоца муслимана широм света и наследника славне историје, Ердоган поистовећује сопствени политички опстанак са судбином нације, чиме сваку критику своје власти представља као издају цивилизацијске мисије. Иако је неизвесно колико ће овај пројекат бити одржив услед економских изазова и унутрашњих подела, он већ представља најхрабрију реартикулацију турског државног идентитета од 1923. године, тежећи да кроз рестауративну носталгију обезбеди Турској статус велике силе у хијерархијском међународном поретку.
0 Коментари