„Ни Газа ни Либан”: више од економског бунта
Слоган „Ни Газа ни Либан, живот дајем за Иран”, који одјекује улицама иранских градова од децембра 2025. године, постао је симбол дубоког одбацивања теократског система. Иако су повод за најновије штрајкове и протесте тешка економска ситуација и лоше управљање државом, овај поклич сигнализира да криза превазилази питање хлеба и посла. Он представља директно оспоравање права власти да дефинише ирански идентитет кроз спољне конфликте, док се домаће потребе занемарују.
Историјат и симболика отпора
Овај фраза први пут је постала истакнута током „Зеленог покрета” 2009. године, а касније се јављала у свим већим демонстрацијама, укључујући протесте због цена горива 2019. и покрет „Жене, живот, слобода” 2022. године. Слоган повезује домаће незадовољство са експлицитним одбацивањем идеологије „отпора”, којом режим оправдава огромна финансијска средства — процењена на 700 милиона до милијарду долара годишње — која се од 1980-их каналишу Хезболаху у Либану и Хамасу у Гази.
Од револуционарне солидарности до економског ресентимана
Након Исламске револуције 1979. године, под вођством ајатолаха Хомеинија, подршка палестинским циљевима постала је централни стуб иранског државног идентитета. Међутим, ова посвећеност донела је огромне трошкове обичним грађанима у виду међународних санкција и дипломатске изолације. Док државни медији славе борце погинуле у Сирији или Јемену, иранске болнице се суочавају са недостатком основних залиха, што јаз између званичне реторике и свакодневне стварности чини неподношљивим.
Репресија и ширење народног незадовољства
Упркос смртоносној сили, масовним хапшењима и наредби врховног вође Алија Хамнеија за још оштрији обрачун, протести су се проширили на 110 градова и села. Демонстранти не раздвајају економске од политичких проблема; за њих је висока цена хлеба директно повезана са погрешним изборима у спољној политици. Уз повике против Исламске Републике, све чешће се чују и пароле које призивају повратак протеране династије Пахлави, што указује на жељу за потпуном променом државног уређења.
Проглашавање националне припадности
Слоган „живот дајем за Иран” представља покушај повратака политичке припадности утемељене на националној историји, а не на транснационалним идеолошким покретима. Протести постављају кључна питања: колико дуго наметнута солидарност може заменити стварни просперитет и ко има право да одређује који су циљеви вредни жртвовања? Ово је борба за право народа да сам пише своју националну причу, фокусирајући се на сопствене аспирације уместо на регионалне сукобе.
0 Коментари