Откриће средњовековних сахрана у неолитском споменику
Нова интердисциплинарна студија открила је да је један од највећих европских неолитских споменика, долмен Менга у јужној Иберији, коришћен за сахрањивање хиљадама година након што је изграђен. Истраживачи су пронашли два појединца намерно сахрањена унутар ове структуре током раног средњовековног исламског периода. Генетички, археолошки и историјски докази указују на то да су ове сахране биле пажљиво планиране, што оспорава претпоставку да су праисторијски споменици губили свој значај након нестанка култура које су их створиле.
Споменик старији од Стоунхенџа и пирамида
Изграђен пре више од 5.000 година у близини Антекере, долмен Менга представља једну од највећих мегалитских структура у Европи, старију од Стоунхенџа и египатских пирамида. Овај споменик је необичан по свом дизајну јер, за разлику од већине европских мегалита, није окренут ка излазећем сунцу, већ је усмерен ка истакнутој природној формацији стена у околном пејзажу. Данас је Менга део УНЕСКО-ве светске баштине и сведочи о погледу на свет укорењеном у симболици пејзажа.
Исламски погребни обреди у праисторијском оквиру
Археолошка ископавања у атријуму долмена открила су два људска остатка особа старијих од 45 година, сахрањених између 8. и 11. века, у време исламске владавине Ал-Андалузом. Посебну пажњу привукла је оријентација тела: појединци су сахрањени лицем на доле, окренути ка југоистоку, односно ка Меки, што је у складу са исламском праксом. Међутим, њихова тела су била прецизно поравната и са праисторијском осом самог долмена, што сугерише да је сам споменик имао активну улогу у погребном ритуалу.
Генетичко порекло и идентитет сахрањених
Анализа древне ДНК, иако отежана медитеранском климом, омогућила је реконструкцију генома једног појединца, познатог као Менга1. Његови генетички маркери открили су мешавину локалног иберијског, северноафричког и левантинског порекла, што одражава дубоку повезаност медитеранског света у средњем веку. Истраживачи ипак напомињу да, док ДНК може пратити биолошко порекло, она не може директно открити верска уверења, већ само пружа оквир за разумевање кретања становништва.
Менга као трајни свети простор кроз миленијуме
Историјски извори из исламског света описују фасцинацију древним рушевинама, које су често посматране као места скривене моћи. Студија сугерише да је Менга можда функционисала као светилиште или место за повлачење (кубба или тарабут) повезано са поштованим појединцима. Ово откриће представља Менгу не као заборављени реликт, већ као жив споменик чије је значење еволуирало и било поново сакрализовано кроз велике културне и религијске промене.
0 Коментари