Грчка православна црква, формално позната као Црква Грчке, јесте аутокефална православна црква чија канонска територија обухвата копнени део и острва Грчке, окупљајући око 10 милиона крштених верника, што представља велику већину становништва земље. Она одржава доктринарни континуитет са раним хришћанским заједницама које су основали апостоли у хеленистичком свету, а аутокефалност јој је доделила грчка држава 1833. године током постреволуционарне реорганизације, што је Васељенска патријаршија званично признала 1850. године. Црквом управља Свети синод епископа којим председава архиепископ атински и целе Грчке, делујући независно од спољних патријаршијских власти док истовремено остаје у пуном литургијском заједништву са осталим православним црквама. Њен теолошки оквир потврђује Никејско-цариградски симбол вере, поштује седам васељенских сабора и центар богослужења ставља на Свету литургију и седам светих тајни, док је кроз векове османског милет система очувала византијску литургијску традицију, иконографију и грчки национални идентитет. Иако је данас грчким уставом дефинисана као преовлађујућа религија која снажно утиче на образовање и државне празнике, црква се суочава са изазовима секуларизације, дебатама о свом пореском статусу и јурисдикцијским преклапањима са Васељенском патријаршијом у такозваним „Новим земљама” и дијаспори.
ДЕФИНИЦИЈА И ИДЕНТИТЕТ
Канонски статус и терминологија
Црква Грчке, коју често називају Грчка православна црква, представља аутокефалну институцију која управља територијом Грчке, изузимајући „Нове земље” попут Македоније и Епира које су присаједињене након Балканских ратова. Термин „грчка” потиче од византијске традиције коришћења грчког као литургијског језика, али се у канонским текстовима она званично назива „Православна католичанска црква Грчке” како би се нагласила њена догматска припадност без потчињености спољним ауторитетима. Аутокефалност јој је потврђена патријаршијским томосом 28. јуна 1850. године, након што је Грчка стекла независност од Османског царства, чиме је Свети синод на челу са архиепископом атинским добио пуну административну самосталност. Данас ова црква броји између 101 митрополита у свом синоду, одржавајући пуно евхаристијско заједништво са осталих 14 аутокефалних православних цркава и придржавајући се одлука седам васељенских сабора. Иако је 1924. године усвојила ревидирани јулијански календар, што је довело до одвајања мањинске групе старокалендараца 1935. године, Црква Грчке остаје централни стуб православне еклисиологије који балансира локалну независност са општом међузависношћу православног света.
Однос према православљу
Црква Грчке једна је од петнаест универзално признатих аутокефалних цркава унутар православног заједништва, која дели идентичне догматске темеље, свете тајне и литургијску традицију са осталим православним црквама. Ово заједништво, засновано на узајамном признавању апостолског прејемства и поштовању првих седам васељенских сабора, омогућава међусобно учешће свештенства и лаика у светим тајнама без потребе за централизованим ауторитетом налик папинском. Аутокефалност Грчке цркве произашла је из грчке независности 1830. године; након првобитног једностраног проглашења 1833. године ради очувања националног суверенитета, Васељенски патријарх Антим VI издао је 1850. године томос којим је призната самосталност епархијама унутар тадашње Краљевине Грчке. Административне разлике и данас постоје, па тако Црква Грчке самостално управља са око 9.792 парохије (8.515 свештеника и 3.541 монах у 541 манастиру) преко свог Светог синода, док Васељенска патријаршија задржава канонску власт над дијаспором, Светом Гором и епархијама „Нових земаља” у северној Грчкој, којима Атина администрира према протоколу из 1928. године. Иако су се јављале тензије, попут календарске реформе из 1924. године или сврставања уз Цариград током раскола са Москвом око украјинске аутокефалности 2019. године, Црква Грчке остаје пример балансиране националне аутономије унутар недељиве православне вере, фаворизујући саборност и канонски консензус над унилатерализмом.
ИСТОРИЈА
Порекло и Византијски период (1.–15. век)
Хришћанство је у Грчку уведено током првог века нове ере, пре свега залагањем апостола Павла на његовом другом мисионарском путовању (око 49–52. н. е.), када је основао заједнице у градовима као што су Филипи, Солун, Верија, Атина и Коринт. Посланице Солуњанима и Коринћанима апостола Павла представљају најстарије преживеле хришћанске списе упућене грчкој публици, а до краја другог века ове заједнице су прерасле у организоване епископије под римском управом. Прелазак у византијску еру обележен је оснивањем Константинопоља 330. године и Едиктом у Солуну 380. године, којим је цар Теодосије I прогласио никејско хришћанство једином државном религијом. Током седам Васељенских сабора дефинисане су кључне православне догме, а византијски модел „симфоније” цркве и државе омогућио је развој литургијске традиције Светог Јована Златоустог и успон монаштва, нарочито на Светој Гори. Упркос изазовима попут арапских инвазија, Четвртог крсташког рата и коначног пада Константинопоља 1453. године под османску власт, Грчка православна црква је опстала као кључни чувар грчког идентитета и духовни вођа заједнице под Васељенском патријаршијом.
Османска доминација и опстанак (15.–19. век)
Након османског освајања Константинопоља 1453. године, султан Мехмед II је 1454. године именовао Генадија II Схоларија за васељенског патријарха, доделивши му широка верска и административна овлашћења као поглавару „Рум милета”. Патријарх је тиме постао етнарх, одговоран за грађанско управљање, опорезивање и правосуђе над православним Грцима, Словенима и другим хришћанским групама, функционишући као посредник који је султану обезбеђивао приходе у замену за црквену аутономију. Иако је овај систем омогућио институционални опстанак, он је изазвао велику зависност и корупцију, што илуструје податак да је између 1453. и 1821. године забележено преко 100 смена патријараха, често изазваних митом или политичким интригама. Црква је преживела периоде прогона и данак у крви (девширму) — којим је годишње узимано на десетине хиљада дечака из православних области за јањичарску службу — али је кроз манастире попут Свете Горе и Метеора очувала византијске рукописе и грчко образовање. До 16. века, Црква је прикупљала харач (џизју) од процењених 2–3 милиона православних поданика, балансирајући између покорности и очувања културног идентитета. У 18. веку доминирају фанариоти, елитне грчке породице које су контролисале Патријаршију и управљале Молдавијом и Влашком, промовишући хеленизам, што је касније изазвало трвења са другим словенским народима. Коначно, почетак Грчког рата за независност 1821. године означио је крај овог поретка: иако је патријарх Григорије V јавно осудио устанак по наређењу султана, погубљен је 10. априла 1821. године, што је постало симбол мучеништва и подстакло свештенство, попут Германа Патраског, да благослови устанике и мобилише народ позивајући се на православне принципе и византијско наслеђе.
Независност, изградња нације и 20. век (19. век – данас)
Грчки рат за независност 1821. године изнедрио је снажну симбиозу етноса и цркве, где је православни клир кроз тајна друштва попут Филики Етерије и активну борбу на терену обликовао устанак као одбрану православља. Погубљење патријарха Григорија V на Васкрс 1821. године постало је катализатор грчке одлучности, што је након стицања независности довело до једностраног проглашења аутокефалности 1833. године под краљем Отом, како би се црквена управа ускладила са новим националним суверенитетом. Васељенска патријаршија је ову независност признала тек 1850. године, након чега је Црква постала камен темељац идентитета, контролишући образовање и подржавајући „Мегали идеју” о обнови византијских територија. Током 20. века, Црква је инкорпорирала „Нове земље” након Балканских ратова и одиграла кључну улогу у збрињавању 1,2 милиона избеглица током размене становништва са Турском 1923. године. Унутрашње поделе су се продубиле 1935. године расколом око ревидираног јулијанског календара, док је током Другог светског рата и Грађанског рата црква маневрисала између отпора окупатору и подршке ројалистичким снагама против комуниста. Данас, под вођством архиепископа Јеронима II, Црква Грчке одржава статус преовлађујуће религије према Уставу из 1975. године, фокусирајући се на социјалну заштиту током економских криза, али и даље суочавајући се са изазовима секуларизације и сложеним односима са Цариградом, нарочито након признавања Православне цркве Украјине 2019. године.
ТЕОЛОШКЕ И ДОКТРИНАРНЕ ОСНОВЕ
Основна веровања и догме
Грчка православна црква непоколебљиво чува догме дефинисане Никејско-цариградским симболом вере, који је утврђен на прва два васељенска сабора (325. и 381. године) и који се рецитује у свом изворном облику, без западног додатка „Филиокве”. Ове догме, заједно са одлукама преосталих пет сабора до 787. године, чине неповредиво језгро православног богословља које дефинише природу Бога, Христа и спасења насупрот јересима попут аријанизма и иконоборства. Доктрина о Светој Тројици исповеда једног Бога у три савечне Личности — Оца, Сина и Светога Духа — који деле исту нестворену суштину, док се на стварање гледа као на чин божанске воље ни из чега. Христолошка догма, утврђена у Халкидону 451. године, наглашава да је Исус Христос потпуни Бог и потпуни човек у једној ипостаси, што је кључно за сотириологију засновану на обожењу. Спасење се не посматра само као правно оправдање, већ као учествовање човека у божанским енергијама кроз синергију милости и слободне воље. Посебан значај придаје се поштовању икона, догматски потврђеном 787. године, чиме се наглашава светост материје након оваплоћења. Овакав догматски оквир искључује касније западне иновације попут папине непогрешивости, стављајући акценат на непроменљивост вере очуване кроз саборни консензус и светоотачко предање.
Разлике од католицизма и протестантизма
Грчка православна црква, као део ширег православног заједништва, непоколебљиво чува изворни Никејско-цариградски симбол вере из 381. године без додатка „Филиокве”, наглашавајући да Свети Дух вечно исходи само од Оца, чиме се чува „монархија” Оца као јединог извора унутар Свете Тројице. За разлику од римокатолицизма, који прихвата папски примат као универзалну јурисдикцију, православље признаје само првенство по части, истичући саборност и једнакост епископа. Православна теологија такође одбацује католичке догме о безгрешном зачећу Марије и чистилишту, заступајући концепт прародитељског греха уместо наслеђене кривице и верујући у могућност напретка душе након смрти кроз молитве заједнице, без дефинисања посебног међупростора за казну. У литургијској пракси, православље користи квасни хлеб у Евхаристији као симбол васкрслог Христа, и допушта развод и до два поновна брака под окриљем икономије, што је у супротности са католичком апсолутном неразрешивошћу брака. Док православље спасење види као „теозис” (обожење) кроз синергију вере и дела, протестантизам се углавном ослања на sola fide (само вера) и sola scriptura (само Свето писмо), што православље одбацује као свођење вере на индивидуализам и губљење светоотачког континуитета. Ове разлике наглашавају посвећеност Грчке цркве очувању вере првих векова, видећи католичке развоје као схоластичке додатке, а протестантске реформе као радикално поједностављење традиције.
Светописамске и светоотачке основе
Грчка православна црква своје догматске темеље црпи из Светог писма, које се не тумачи изоловано већ као део Светог предања под вођством Светога Духа, чиме се осигурава континуитет од апостолских времена до данас. Канон Светог писма, који обухвата Септуагинту (Стари завет) и Нови завет, потврђен је на раним црквеним саборима и признат као божански надахнуто откривење чије је значење нераскидиво везано за живот Цркве као „стуба и тврђаве истине”. Кључне библијске основе укључују апостолски ауторитет пренет полагањем руку, заповест о крштењу у име Свете Тројице и установљење Евхаристије, што чини окосницу светотајинског живота и доктрине о обожењу – учествовању у божанској природи кроз благодат, како је обећано у Другој саборној посланици апостола Петра. Светоотачки списи, посебно грчких отаца попут Атанасија Великог, Јована Златоустог и Кападокијских отаца, пружају егзегетску разраду ових истина насупрот јересима, дефинишући прецизну терминологију о природи Христа и Свете Тројице. Свети Јован Дамаскин је у свом делу „Тачно изложење православне вере” синтетизовао ово предање, бранећи поштовање икона и наглашавајући да је глас Отаца јединствен и меродаван, што је и званично потврђено на Седмом васељенском сабору 787. године.
ОРГАНИЗАЦИЈА И УПРАВА
Хијерархијска структура
Грчка православна црква почива на синодално-епископској хијерархији карактеристичној за аутокефалне цркве, где врховна власт припада колективном телу епископа, а не појединцу, при чему архиепископ атински и целе Грчке делује као председавајући и почасни примас биран доживотно, али са обавезом доношења одлука путем синодалног консензуса. Главни управни орган је Свети архијерејски синод, који чине сви активни митрополити и који се састаје два пута годишње ради решавања питања догме и међуцрквених односа, док Стални свети синод од 12 чланова управља текућом администрацијом. Територијално је подељена на око 67 митрополија којима управљају митрополити са пастирском и дисциплинском влашћу, укључујући и „Нове земље” које су канонски под Васељенском патријаршијом, али су од 1928. године дефакто под управом Грчке цркве. Нижи нивои јерархије обухватају презвитере, који могу бити ожењени или у целибату, и ђаконе под надзором епископа, док монаштво ужива одређену аутономију унутар манастира; иако лаици учествују кроз парохијске савете, коначне одлуке доноси искључиво хијерархија ради очувања апостолског прејемства и догматске чистоте.
Аутокефалија и првосвештеничка власт
Црква Грчке остварила је своју аутокефалност након Грчког рата за независност, који је окончан 1830. године успостављањем модерне грчке државе, након чега је сабор у Нафплиону 1833. године прогласио независност од Васељенске патријаршије и успоставио привремени Свети синод. Ова унилатерална декларација била је израз суверенитета новог краљевства над црквеним питањима, али је формално канонско признање стигло тек 29. јуна 1850. године, када је патријарх Антим VI издао томос којим је афирмисана самоуправа Цркве Грчке уз очување догматског јединства са православним светом. Томос је тада ограничио јурисдикцију на 15 јужних епархија, док су северни крајеви прикључени касније, након територијалних проширења Грчке. Примат у цркви припада архиепископу атинском и целе Грчке, који делује као председавајући Светог архијерејског синода — скупштине свих епархијских архијереја која се састаје најмање два пута годишње. У складу са православним канонима, улога примаса подразумева председничку функцију без апсолутне монархије, где се све важне одлуке доносе синодалним консензусом. За текућу администрацију задужен је Стални свети синод од 12 чланова, који под председништвом архиепископа управља дневним пословима и изборима епископа када пуна јерархија није на окупу, чиме се спречава папински модел врховне власти појединца. Од 2008. године ову дужност обавља архиепископ Јероним II, водећи цркву кроз реформе и сложене односе са државом.
Односи са Васељенском патријаршијом
Црква Грчке је током византијског и османског периода била административно потчињена Васељенској патријаршији, али је након успостављања Краљевине Грчке 1830. године националистички притисак довео до једностраног проглашења аутокефалности 1833. године, што је изазвало дуготрајан отпор Цариграда који је то сматрао канонским прекорачењем. Формално признање стигло је 28. јуна 1850. године томосом патријарха Антима VI, којим је де јуре призната аутокефалност за епархије унутар тадашњих граница Грчке, док су северни крајеви попут Македоније и Епира постепено прикључивани кроз касније протоколе, иако Крит и Додеканез до данас остају под директним надзором Патријаршије. Односи двеју цркава засновани су на канонској међузависности, што се јасно видело 12. октобра 2019. године када је Грчка црква подржала патријарха Вартоломеја и признала аутокефалност Православне цркве Украјине, упркос противљењу Москве. Иако повремено долази до тензија око избора митрополита у епархијама које су под духовном влашћу Цариграда, оба ентитета доследно чувају евхаристијско заједништво и заједнички се супротстављају спољним утицајима, ослањајући се на каноне Халкидонског сабора из 451. године који дефинишу историјско првенство Васељенске патријаршије.
БОГОСЛУЖЕЊЕ, СВЕТЕ ТАЈНЕ И ПРАКСЕ
Божанска литургија и литургијски живот
Света литургија представља врхунац богослужења у Грчкој православној цркви, као заједничко приношење Евхаристије и мистично учешће у Христовој жртви и васкрсењу. Ова служба, укорењена у византијском обреду, састоји се из два главна дела: Литургије оглашених, фокусиране на Свето писмо, и Литургије верних, усредсређене на освећење и причешће Даровима. Најчешће се служи Литургија Светог Јована Златоустог, док је Литургија Светог Василија Великог, са својим проширеним молитвама анафоре, резервисана за десет посебних дана у години, укључујући недеље Великог поста. Служба почиње призивом Царства Оца, Сина и Светога Духа, наставља се Малим входом са Јеванђељем, а након читања посланица и проповеди, Литургија верних досеже врхунац Великим входом и призивом Светог Духа (епиклезом) за пресуштаствљење хлеба и вина. Поред литургије, духовни живот је структуриран кроз дневни циклус који обухвата вечерње, повечерје, јутрење и часове, док годишњи циклус преплиће непокретне празнике и покретне елементе везане за Васкрс. Овај литургијски оквир, који кроз посне периоде попут Велике четрдесетнице припрема вернике за највеће празнике, користи тамјан, иконе и византијско појање на коине грчком језику како би омогућио потпуно чулно искуство светих тајни.
Свете тајне
Грчка православна црква, у складу са православним предањем, Свете тајне дефинише као видљиве обреде које је установио Христос и који учесницима преносе божанску благодат, изазивајући стварну духовну трансформацију, а не само симболичко подсећање. Иако Црква догматски не ограничава број тајни на фиксан број – сматрајући целокупан литургијски живот светотајинским – конвенционално се признаје седам главних: крштење, миропомазање, евхаристија, исповест, јелеосвећење, брак и свештенство. Крштење се врши троструким потапањем у воду, симболизујући смрт греху и васкрсење у Христу, док миропомазање одмах следи као печат дара Духа Светога. Евхаристија, као централна тајна, претвара хлеб и вино у истинско Тело и Крв Христову кроз епиклезу, омогућавајући вернима учешће у божанском животу без коришћења аристотеловских категорија попут трансупстанцијације. Исповест наглашава покајање (метаноја) као доживотни процес, док јелеосвећење служи исцељењу душе и тела, призивајући апостолску праксу из Посланице Јаковљеве. У тајни брака, супружници се крунишу као краљ и краљица домаће цркве, наглашавајући жртвеност налик мучеништву, док свештенство преноси благодат служења кроз полагање руку епископа у апостолском прејемству, чиме се омогућава даље вршење свих светих тајни.
Монаштво, иконе и аскетске традиције
Монаштво заузима пресудно место у Грчкој православној цркви као модел заједничког и пустињачког живота посвећеног молитви, труду и одрицању од света. Традиција вуче корене од раних хришћанских аскета, а свој организовани облик добија у Византији преко фигура попут Теодора Студита, који је структурирао манастир Студион у Цариграду на правилима послушности и сиромаштва. У Грчкој је симбол овог начина живота Света Гора, коју је 963. године основао Свети Атанасије Атонски уз подршку цара Нићифора Фоке. Ова аутономна монашка република са 20 великих манастира и бројним скитовима данас представља духовну ризницу православља, чувајући древне рукописе и литургијску праксу. Иконе представљају теолошки камен темељац грчке побожности и сматрају прозорима у божанску стварност, што је дефинитивно потврђено на Седмом васељенском сабору 787. године. Оне се поштују целивањем и паљењем свећа, при чему част указана икони прелази на њен прототип — Христа или светитеље. Аскетска традиција наглашава прочишћење кроз пост и молитву, што свој најдубљи израз проналази у исихазму — методу унутрашњег тиховања и непрестане Исусове молитве, коју је у 14. веку одбранио Свети Григорије Палама. Ова пракса, заједно са строгим постовима попут Великог поста, има за циљ кроћење страсти ради постизања духовне пријемчивости и крајњег циља — обожења.
КУЛТУРНА И ДРУШТВЕНА УЛОГА
Национализам и хеленски идентитет
Грчка православна црква представља централну институцију која је кроз векове стране доминације, а нарочито током османске владавине (1453–1821), очувала хеленски идентитет, при чему је кроз систем „Рум милета” Васељенска патријаршија управљала православним хришћанима, негујући грчки језик и културу кроз литургију и манастирско образовање. Овај оквир спречио је асимилацију и обликовао етнорелигијску свест у којој је православље постало синоним за хеленизам, што је кулминирало током Рата за независност када су локални свештеници, попут митрополита Германа Патраског који је 25. марта 1821. подигао револуционарну заставу у манастиру Света Лавра, активно мобилисали борце. Мучеништво патријарха Григорија V, погубљеног на Васкрс 1821. године, додатно је радикализовало грчка осећања и учврстило улогу цркве у националном ослобођењу, што је након 1833. године институционализовано кроз концепт „хелено-хришћанства” — идеологије која повезује античку Грчку, Византију и модерну државу у континуирано наслеђе. Иако је Црква подржавала иредентистичку „Мегали идеју” и преживела трагедију у Малој Азији 1922. године, она и данас према Уставу из 1975. године задржава статус преовлађујуће религије, иако се суочава са изазовима секуларизације и оптужбама за етнофилетизам (црквени национализам), који је званично осуђен још 1872. године.
Образовање, филантропија и друштвени утицај
Грчка православна црква одржава образовне институције за обуку свештенства и очување доктринарног континуитета преко богословских факултета у Атини и Солуну, као и кроз школу Светог крста у Бруклину која припрема свештенике за дијаспору. Упркос ранијим изазовима, када је тек мали број свештеника имао високо образовање, данас ове институције наглашавају патристику и пастирско старање, док парохијске школе у иностранству помажу у борби против асимилације спајајући верску поуку са хеленским наслеђем. Филантропски рад је централизован кроз организације попут Друштва Филоптохос, које помаже сиромашнима и болеснима, као и преко Међународне православне добротворне организације (IOCC) која спроводи хуманитарне програме широм света, укључујући помоћ избеглицама и економско оснаживање жена. Са преко 90% становништва Грчке које се идентификује као православно, Црква остаје стуб националног идентитета и друштвених норми, иако се у дијаспори суочава са великим опадањем броја верника због демографских промена и мешовитих бракова.
Отпор секуларизму и модернизму
Грчка православна црква задржава снажну доктринарну посвећеност светоотачком предању, одбацујући теолошки модернизам и секуларне етике као девијације од апостолске вере. Овај отпор обухвата критику пракси попут увођења клупа у храмове, што се сматра сувишним западним увозом који нарушава традиционални литургијски етос стајања и метанија. На друштвеном плану, Црква се активно супротставља секуларним политикама, што је дошло до изражаја 2018. године током преговора архиепископа Јеронима II са владом Сиризе око уставних реформи, верског образовања и опорезивања црквене имовине, при чему су поједини митрополити те реформе назвали нападом на национални идентитет. Најзначајнији историјски пример антимодернистичког отпора јесте раскол старокалендараца из 1924. године, који су одбацили ревидирани јулијански календар као уступак западним протестантским стандардима, што је довело до стварања паралелних хијерархија које и данас опстају. Савремени отпор модернизму огледа се и у оштрим ставовима против биоетичког секуларизма, попут еутаназије, чиме Црква настоји да очува доктрину о светости живота насупрот све израженијој секуларизацији друштва и опадању верске припадности међу младима у урбаним срединама.
КОНТРОВЕРЗЕ И УНУТРАШЊЕ ДЕБАТЕ
Расколи и реформе календара
Питање календара у Грчкој православној цркви доживело је преломан тренутак 1923. године када је Свеправославни конгрес, под вођством васељенског патријарха Мелетија IV Метаксакиса, предложио ревидирани јулијански календар (Миланковићев календар), који усклађује непокретне празнике са грегоријанским рачунањем, али задржава јулијански систем за одређивање датума Васкрса. Свети синод Грчке цркве званично је прихватио ову реформу у фебруару 1924. године ради синхронизације литургијског и грађанског живота, што је изазвало оштар отпор традиционалиста који су ову промену видели као недопустиву иновацију и попуштање западним екуменистичким притисцима. Сукоб је ескалирао 1935. године када су три епископа свргнута због привржености старом календару, након чега су они формирали паралелну јерархију познату као „Истински православни хришћани Грчке”, чиме је настао трајни раскол. Овај покрет се касније додатно раслојио на различите струје, попут „матејеваца” и „флоринаца”, које се и данас разликују по питању каноничности и признавања светих тајни новокалендарске цркве. Иако старокалендарци данас чине тек мали проценат верника (процењује се на око 3–5%), њихово постојање подсећа на дубоке унутрашње напетости између традиционализма и адаптације модерним нормама, што су питања која су се јављала и током проглашења аутокефалности 1833. године, мада је тај спор канонски решен 1850. године без дуготрајног раскида.
Екуменизам и међухришћански односи
Грчка православна црква активно учествује у екуменском покрету кроз чланство у Светском савету цркава (ССЦ), што датира још од конференције у Стокхолму 1925. године, али ово ангажовање не подразумева доктринарну једнакост, већ сарадњу на пољу мира и социјалне правде уз инсистирање на православној цркви као јединој чуварки неизмењене апостолске вере. У мају 2025. године, Грчка црква је била домаћин Комисије за међународне послове ССЦ-а у Атини, чиме је потврдила своју улогу моста у дијалогу упркос унутрашњим резервама према теолошкој ширини овог савета. Односи са Римокатоличком црквом и даље су оптерећени Великим расколом из 1054. године и питањима папиног примата и „Филиокве”, мада Грчка црква учествује у Међународној мешовитој комисији за богословски дијалог од 1979. године, одбацујући сваку потчињеност Риму. Иако постоје састанци на високом нивоу који се баве екологијом и прогоном хришћана, грчки јерарси остају доследни ставу да пуно општење захтева потпуно решење догматских разлика без компромиса. Односи са протестантским деноминацијама су још ограниченији и фокусирани на практична питања, попут дијалога са лутеранима о усклађивању датума Васкрса, док унутар саме цркве екуменизам често изазива критике традиционалиста који га виде као ризик од синкретизма и угрожавање православне сотириологије.
Тензије између државе и цркве и тврдње о ауторитаризму
Однос између Грчке цркве и државе дефинисан је Чланом 3. Устава Грчке, који православље проглашава „преовлађујућом религијом”, што држави намеће обавезу финансирања плата свештенства и учешће цркве у одређеним грађанским функцијама. Овај привилеговани статус изазива сталне напетости са секуларним владама, нарочито након споразума из 2018. године између премијера Алексиса Ципраса и архиепископа Јеронима II о реформи финансирања и управљања црквеном имовином, чија је потпуна примена одложена због спорова око пензија и валуације имовине. Тензије су достигле врхунац у фебруару 2024. године када је Грчка постала прва већински православна земља која је легализовала истополне бракове, што је Свети синод најоштрије осудио, док су поједини митрополити изопштили политичаре који су подржали закон. Оптужбе за ауторитарност често потичу из историјских савеза цркве са десничарским режимима, попут диктатуре Јоаниса Метаксаса (1936–1941) и војне хунте (1967–1974), када је јерархија користила верску симболику за легитимизацију антикомунистичке идеологије. Ипак, црква ове ставове брани као догматску верност и заштиту националног идентитета, подсећајући на своју улогу у отпору државно наметнутом атеизму и прогонима, док правни оквир, потврђен и пред Европским судом за људска права, и даље штити специфичан положај православља у грчком друштву.
САВРЕМЕНИ ИЗАЗОВИ И РАЗВОЈ
Демографски пад и секуларизација
Демографски изазови Грчке, који укључују стопу фертилитета далеко испод нивоа замене становништва, старење нације и масовну емиграцију младих, дубоко су погодили верску базу Грчке православне цркве, иако се око 81–90% становништва и даље номинално изјашњава као православно. Пад броја рођених на најнижи ниво у последње 92 године, са свега око 1,3 деце по жени, директно смањује број крштења и активних верника, док емиграција стотина хиљада младих након економске кризе 2008. године додатно слаби репродуктивни и верски потенцијал земље. Секуларизација се манифестује кроз значајан пад редовног одласка у цркву, који према подацима из 2017. износи свега 27%, што указује на јасан раскол између верског идентитета као националног обележја и стварне литургијске праксе. У дијаспори су ови трендови још израженији због асимилације и мешовитих бракова, па је тако Грчка православна архиепископија у Америци забележила пад чланства од 22% у само једној деценији. Глобални удео православних хришћана опао је са 20% на 12% током последњег века, што одражава шире европске трендове урбанизације и слабљења институционалних веза, стављајући пред Грчку цркву озбиљан изазов очувања вере у условима дубоких социјалних и економских промена.
Одговори на глобална питања (нпр. миграције, биоетика)
Грчка православна црква активно је одговорила на европску мигрантску кризу, нарочито након прилива преко милион избеглица 2015–2016. године, пружајући хуманитарну помоћ и смештај кроз организације попут „Апостолско служење” и парохијске мреже. Архиепископ Јероним II је нагласио да је прихватање странаца укорењено у православној традицији, што је потврђено и заједничком посетом острву Лезбос 2016. године са папом Фрањом и патријархом Вартоломејем, када су позвали на солидарност и заштиту људског достојанства. Иако црква инсистира на саосећању, она истовремено позива на решавање узрока кризе и праведну поделу одговорности унутар Европе. У домену биоетике, Грчка црква заступа став о светости живота од зачећа до природне смрти, због чега се оштро противи абортусу и еутаназији, сматрајући их грехом убиства односно самоубиства. По питању вештачке оплодње (IVF), црква допушта ову методу искључиво унутар брака коришћењем сопствених гамета пара, али уз стриктно противљење стварању прекобројних ембриона који се касније уништавају или замрзавају. Ови ставови, утемељени на светоотачком учењу, приоритет дају онтолошком статусу ембриона као личности од тренутка оплодње, разликујући се тако од секуларних оквира који наглашавају индивидуалну аутономију.
Недавни црквени догађаји (после 2000. године)
Након смрти архиепископа Христодула 2008. године, који је остао упамћен по својим чврстим националним ставовима и противљењу уклањању верске припадности из личних карата, на чело Грчке православне цркве дошао је митрополит тебански и левадијски Јероним. Избор Јеронима II 7. фебруара 2008. године означио је промену у стилу управљања, фаворизујући пастирску обнову и смиривање напетости у односима са државом и Васељенском патријаршијом. Једна од најзначајнијих и најконтроверзнијих одлука његове службе донета је 12. октобра 2019. године, када је јерархија Грчке цркве званично признала аутокефалност Православне цркве Украјине (ПЦУ), чиме је постала прва црква, након Цариграда, која је повукла тај потез. Ова одлука је изазвала дубоке поделе унутар самог грчког епископата, као и оштру реакцију Руске православне цркве која је прекинула литургијско општење са архиепископом Јеронимом, док је Српска православна црква изразила забринутост због „амбиса још дубљег раскола” у православљу. Изазови су се наставили током пандемије COVID-19, када је Свети синод морао да балансира између државних здравствених мера и отпора појединих митрополита и верника који су затварање храмова видели као напад на верску слободу. Црква је на крају заузела прагматичан став, позивајући вернике на вакцинацију као грађанску дужност, иако је унутар својих редова морала да санкционише антивакциналну реторику појединих архијереја. Данас, под вођством архиепископа Јеронима, Грчка црква наставља да плови кроз сложене геополитичке прилике и унутрашње притиске између традиционалистичких струја и потребе за адаптацијом у све секуларнијем европском контексту.
0 Коментари