За неке Јеврејке, „пасирање“ у хришћанке током Холокауста могло је да значи преживљавање али је ипак оставило ожиљке

Стратегија преживљавања кроз промену идентитета

Прича о Хели Шипер Руфејзен, која је са осмехом на лицу и скривеним оружјем испод капута путовала возом кроз окупирану Пољску, симболизује судбину многих Јеврејки током Холокауста. Оне су користиле „пасирање” – преузимање нејеврејског идентитета – како би опстале у систему дизајнираном за њихово уништење. Док су неке, попут Хеле, преносиле муницију и поруке за покрет отпора, већина је користила лажна документа и католичке обичаје само да би обезбедила храну, посао или сигурно место за спавање. Ова стратегија се заснивала на сталном балансирању између видљивости и прикривања, где је сваки погрешан покрет могао значити тренутну смрт.

Родне предности и специфичне рањивости

За жене је „пасирање” често било изводљивије него за мушкарце, јер њихова мобилност није била толико строго контролисана, а недостатак физичког знака попут обрезивања смањивао је ризик од тренутног откривања. Жене су могле да се уклопе као кућне помоћнице или неговатељице, користећи патријархалне стереотипе као својеврсни заклон. Међутим, овај вид опстанка доносио је и двоструку рањивост: као жене без правне заштите, биле су изложене високом ризику од сексуалног насиља, уцена и фаталних последица у случају трудноће, што је њихову борбу чинило изузетно комплексом и опасном.

Психолошки терет живота под туђом кожом

Живот под лажним именом остављао је дубоке емоционалне ожиљке и осећај потпуне изолације. Бланка Розенберг је описивала како је морала насилно да потисне сопствено „ја” и уђе у ум особе коју је глумила како би престала да се осећа као прогоњени плен. Многе жене су годинама живеле у константном страху од једне грешке у верском ритуалу или говору, што је доводило до фрагментације идентитета. Чак и након ослобођења, многе су се суочавале са кривицом преживелих или неприхватањем од стране других логораша који су сматрали да је њихово преживљавање на „аријевској страни” било лакше, занемарујући психолошку тортуру скривања.

Изазови повратка сопственом идентитету

Процес који је Лођа Силверштајн описала као „извлачење из пољске и повратак у јеврејску кожу” био је мучан и дуготрајан. Страх од антисемитизма није нестао са крајем рата, што је потврдио и погром у Кјелцу 1946. године, када су убијена 42 Јеврејина, а рањено најмање 50. Ово континуирано насиље навело је неке појединце да задрже своје лажне идентитете до краја живота, плашећи се новог прогона. Повратак истинском себи често је значио суочавање са чињеницом да су целе породице нестале, док су они који су преживели остали емоционално изоловани у друштву које их је донедавно ловило.

Трајне поуке из искуства прикривања

Судбине ових жена нису само део историје, већ служе као универзални подсетник на то како људи и данас мењају делове свог идентитета под притиском прогона, рата или дискриминације. Питање припадности се и даље строго контролише кроз граничне прелазе, расну дискриминацију и надзор над језиком и одевањем широм света. Сведочанства преживелих илуструју невероватну домишљатост потребну за опстанак под екстремним насиљем, али и указују на огромну емоционалну цену брисања делова себе. Њихове приче данас имају обновљену хитност у свету обележеном масовним расељавањем и порастом екстремизма.

Поштанска идентификациона карта из 1943. године за Анелиз Херц, немачку Јеврејку која је успела да преживи представљајући се као хришћанка са презименом „Штајн“. Из колекције Музеја јеврејског наслеђа – Живи споменик Холокаусту.