Религија у Јерменији

Главни и највећи град: Јереван

Званични језик: јерменски; Признати језици: асирски, немачки, грчки, курдски, руски и украјински

Етничке групе (2022): 98,1% Јермена, 1,1% Јазида и 0,8% осталих

Влада: унитарна парламентарна република

Становништво (процена за 2025): 3.081.100

Религија (попис 2022): 2.793.042 (95,2%) Јерменска апостолска црква, 49.353 (1,7%) одбило је да одговори, 17.884 (0,6%) римокатолици, 17.501 (0,6%) без религије, 15.836 (0,5%) евангелистички протестанти, 14.349 (0,5%) Језиди и 24.766 (0,9%) остали

Религијска слика Јерменије одликује се изузетном хомогеношћу, будући да се 97,5% становништва према попису из 2022. године изјашњава као припадници Јерменске апостолске цркве, чиме је ова нација једна од верски најједнообразнијих на свету. Јерменија заузима историјски јединствено место као прва држава која је хришћанство усвојила као званичну религију 301. године, када је краљ Тиридат III примио веру под утицајем светог Григорија Просветитеља. Јерменска апостолска црква је аутокефална, са седиштем католикоса у Ечмијадзину, и има огроман утицај на национални идентитет, образовање и очување сећања на геноцид из 1915. године, делујући као духовна сила која обједињује нацију, културу и државу. Иако је номинална припадност висока, редовна посета цркви је испод 10%, што је последица совјетске секуларизације, док верске мањине чине мање од 3% популације. Међу њима су најбројнији Језиди (око 35.000 људи), праћени евангелистичким протестантима, католицима и малим муслиманским заједницама. Упркос уставним гаранцијама слободе вероисповести, Апостолска црква ужива посебан правни статус, чувајући своју специфичну миафизитску христологију и независност од Халкидонског сабора из 451. године, чиме остаје бедем јерменске културне особености.

Историјски развој

Претхришћанска религија Јерменије била је политеистичка, заснована на индоевропским коренима са снажним утицајима иранске (зороастријске) и хеленистичке традиције. На врху пантеона стајала је врховно тројство божанстава: Арамазд (творац и отац богова, изједначен са Зевсом), Анахит (богиња плодности, исцељења и заштитница земље) и Вахагн (бог рата, ватре и победе, познат као „косач змајева”). Верски живот се одвијао у храмовима попут оног у Гарнију, уз приношење животињских жртава и празнике везане за пољопривредне циклусе, задржавајући специфичан јерменски карактер упркос страним утицајима.

Званично усвајање хришћанства 301. године под краљем Тиридатом III учинило је Јерменију првом хришћанском државом на свету, што је био преломан догађај вођен мисионарским радом светог Гргигорија Просветитеља. Након Сабора у Халкидону (451), Јерменска црква је одбацила његове одлуке и задржала миафизитску христологију, чиме је зацементирала своју духовну и културну независност од Византије. Током средњег века, црква је била бедем идентитета под влашћу Арапа, Селџука и Монгола, када су манастири попут Гладзора служили као центри писмености и заштите народа од асимилације.

У Османском царству, Јермени су имали статус посебне верске заједнице (милета), али су крајем 19. и почетком 20. века били изложени бруталним прогонима који су кулминирали геноцидом (1915–1923), у којем је страдало око 1,5 милиона хришћана и уништен огроман број светиња. Под совјетском влашћу, државни атеизам је довео до затварања стотина цркава и погубљења свештенства, а активне парохије су сведене на минимум. Ипак, Јерменска апостолска црква је успела да преживи овај период као прикривени чувар националне баштине, чекајући погоднији тренутак за обнову.

Након стицања независности 1991. године, уследио је масовни верски препород потпомогнут средствима из дијаспоре, која је донирала преко 50 милиона долара за обнову и изградњу храмова. Број свештеника је више него удвостручен, а према истраживањима из 2017. године, чак 95% Јермена верује у Бога и сматра религију кључним делом националног бића. Иако је редовна посета богослужењима и даље умерена, Јерменска црква данас ужива највиши степен поверења грађана, стојећи уз војску као стуб стабилности и јединства државе.

Демографија и трендови

Према попису из 2022. године, Јерменија потврђује свој статус једне од верски најхомогенијих држава на свету, где чак 97,5% становништва (око 2,79 милиона људи) припада Јерменској апостолској цркви. Ова доминација је директно повезана са етничким саставом земље, будући да Јермени чине 98,1% популације. Највећу верску мањину представљају Језиди, који чине око 1% становништва (31.079 припадника), док су остале хришћанске групе, попут католика и протестаната, заступљене са по свега 0,6% свака. Број муслимана је занемарљив и износи тек 812 особа (0,027%), што је резултат великих демографских померања с краја 20. века.

Географска дистрибуција верских група показује да је Јерменска апостолска црква свеприсутна и равномерно распоређена кроз свих десет провинција, пратећи етничку једнообразност нације. За разлику од ње, Језиди су географски концентрисани у северозападној провинцији Арагацотн, посебно око села Акналич где се налазе њихови кључни храмови. Остале мањине, попут Руса који припадају Руској православној цркви или Асираца, углавном су урбанизоване и везане за Јереван и Ширак. Оваква поравнатост етничке и верске припадности значи да у Јерменији готово и не постоји регионални верски плурализам, већ је идентитет мањина чврсто интегрисан, али одвојен од доминантне апостолске већине.

Историјски трендови показују да је Јерменија након распада Совјетског Савеза и сукоба око Нагорно-Карабаха прошла кроз процес интензивне етничке и верске хомогенизације, чиме је удео муслиманског становништва (некада преко 5% Азербејџанаца) пао скоро на нулу. Иако број номиналних верника Јерменске апостолске цркве бележи пораст од 5,5% у односу на 2011. годину, стварна литургијска пракса остаје ниска, са свега 20–30% грађана који редовно посећују богослужења, што је наслеђе совјетске секуларизације. Пројекције до 2050. године предвиђају стабилност ове структуре због ниске стопе имиграције и културне инерције, при чему ће апостолски идентитет остати примарни маркер припадности јерменском народу, док би мањи пораст могли забележити само протестанти кроз мисионарске активности и помоћ из дијаспоре.

Правни и институционални оквир

Устав Републике Јерменије гарантује слободу мисли, савести и вероисповести, истовремено прописујући одвојеност верских организација од државе. Међутим, Члан 18. посебно признаје Јерменску апостолску цркву као националну цркву са водећом улогом у духовном животу и очувању националног идентитету Јермена, што јој обезбеђује повлашћен статус. Оваква уставна архитектура представља својеврсну правну зачкољицу која покушава да помири универзална људска права, секуларни карактер државе и историјско наслеђе већинске цркве. Држава обезбеђује посебну бригу за културне и образовне активности Апостолске цркве, док су за остале верске заједнице прописани строжи услови регистрације како би добиле статус правног лица.

Односи између државе и цркве су додатно дефинисани законом из 2007. године који омогућава повраћај имовине конфисковане у совјетско време и присуство војних свештеника у јединицама. Иако је сарадња деценијама била хармонична, тензије су порасле након „Плишане револуције” 2018. године и сукоба у Нагорно-Карабаху, када су црквени лидери отворено критиковали политичке уступке премијера Никола Пашињана. Влада је одговорила смањењем субвенција за црквене медије и појачаним надзором над учешћем свештенства у политичким протестима 2024. и 2025. године. Ове трзавице указују на сложеност балансирања између националног значаја цркве и тежње модерне администрације ка стриктнијој секуларизацији друштва.

Слобода верске праксе у Јерменији је на високом нивоу, али закон предвиђа одређена ограничења, пре свега забрану прозелитизма, односно агресивног врбовања верника, што највише погађа мисионарске групе попут Јеховиних сведока. Да би верска организација била званично призната, мора имати најмање 200 одраслих чланова и прихваћено свето писмо, док нерегистроване групе имају потешкоћа са поседовањем имовине. За оне који одбијају војну службу из верских разлога предвиђена је алтернативна цивилна служба од 30 месеци, мада комисије за процену искрености верских убеђења понекад доносе негативне одлуке. Упркос спорадичним инцидентима и предрасудама према мањинским хришћанима, држава штити мањинске заједнице попут Језида и муслимана, чиме одржава стабилност унутар друштва у којем Јерменска апостолска црква и даље чини 97,5% верске структуре.

Јерменска апостолска црква

Јерменска апостолска црква исповеда веру у Свету Тројицу — једнога Бога у три лица: Оца, Сина и Светога Духа, како је дефинисано Никејско-цариградским симболом вере. У средишту њеног догматског учења је миафизитизам, који наглашава да Христос има једну сједињену природу, истовремено потпуно божанску и потпуно људску, без мешања или промене. Ова позиција је разликује од православних и католичких цркава које прихватају халкидонски диофизитизам (две природе у једној личности). Богослужбени живот се врти око Свете Литургије (Бадарак), која се служи на класичном јерменском језику (грабар), уз употребу тамјана, икона и специфичног јерменског појања, док црквени календар садржи 166 посних дана и пет великих празника, међу којима су Божић и Богојавље који се заједно славе 6. јануара.

Структура цркве је јединствена по свом двојном католикосату: врховни патријарх и католикос свих Јермена, Гарегин II, столује у Мајци столици Светог Ечмијадзина у Јерменији, која има првенство као древни духовни центар. Упоредо с њим постоји католикосат Великог дома Киликије, са седиштем у Антелијасу (Либан), на чијем је челу Арам I, а који управља великим делом дијаспоре. Црква је глобално организована кроз око 50 епархија које опслужују преко 6 милиона верника широм света, од Русије и Француске до Сједињених Америчких Држава. Управљање црквом је саборно, што подразумева активно учешће и клира и изабраних световњака у доношењу кључних одлука, чиме се одржава снажна веза између институције и самог народа.

Социополитички утицај Јерменске цркве је огроман, јер је вековима служила као једини чувар националног суверенитета под страним владавинама. Данас црква заузима кључно место у обликовању јавног дискурса о територијалном интегритету и очувању колективног сећања на геноцид, посебно након сукоба у Нагорно-Карабаху 2020. године. Међутим, од „Плишане револуције” 2018. године, односи са владом премијера Никола Пашињана су крајње затегнути због политичких неслагања и територијалних уступака које је влада учинила. Влада оптужује црквени врх за политичко мешање и везе са бившим режимима, док католикос Гарегин II отворено позива на оставку премијера како би се спречиле даље националне поделе.

Унутрашње реформе и критике цркве често су у фокусу јавности, нарочито због оптужби за корупцију и лоше управљање финансијама унутар одређених епархија. Хапшења високих црквених достојанственика, попут епископа Баграта Галстањана и неколико свештеника током 2025. године под оптужбама за финансијске малверзације и умешаност у политичке протесте, додатно су поларизовала друштво. Критичари цркви замерају недовољну транспарентност, ограничено учешће жена у вођству и застареле праксе које одвраћају млађе генерације у ери све веће секуларизације. Иако црква настоји да се прилагоди модерном добу кроз рад Синода епископа, она се и даље суочава са изазовом како да остане духовни стуб нације у тренутку када се њен политички и економски ауторитет нађе под директним ударом државе и грађанског незадовољства.

Друге хришћанске традиције

Католичка заједница у Јерменији састоји се од две групе: већинске Јерменске католичке цркве, која је у пуном јединству са Римом али чува јерменски обред, и мале групе латинског обреда. Јерменски католици, којих према проценама има између 13.000 и 15.000, углавном су насељени у провинцији Ширак и граду Гјумрију, где су се заједнице обновиле након совјетске репресије и земљотреса 1988. године. Латински обред обухвата свега неколико стотина верника, махом дипломата и мисионара, под надлежношћу апостолске администрације са седиштем у Тбилисију. Иако уставно равноправни, католици се суочавају са тихим друштвеним притиском доминантне Апостолске цркве, али кроз своје образовне и хуманитарне институције остају интегрални део јерменског хришћанског мозаика.

Православна заједница и Асирци чине специфичне етно-религијске мањине које чувају своје древне традиције усред јерменске већине. Православно хришћанство исповедају углавном етнички Руси и Украјинци окупљени око Епархије јериванске и јерменске Руске православне цркве, која управља са осам парохија, укључујући цркву Покрова Пресвете Богородице у Јеревану. С друге стране, према попису из 2022. године, у земљи живи 2.755 Асираца који припадају древној Асирској цркви Истока. Ова заједница, која је избегла прогоне из Ирака и Турске, концентрисана је у селима попут Верин Двина и Димитрова, где служе литургију на сиријском језику, чинећи јединствено острво диофизитске христологије у Јерменији.

Протестантизам се у Јерменији појавио у 19. веку кроз мисионарски рад америчких и европских заједница, што је 1846. године довело до оснивања независне Јерменске евангелистичке цркве. Данас протестантске и евангелистичке групе, укључујући баптистичке, пентикосталне и адвентистичке заједнице, броје око 10.000 чланова и чине мање од 1% популације. Иако су активни у хуманитарном раду и социјалним програмима, ове групе се често суочавају са сумњичавошћу шире јавности која их доживљава као страни утицај или претњу националном идентитету заснованом на Јерменској апостолској цркви. Упркос спорадичним инцидентима и предрасудама, након „Плишане револуције” 2018. године примећен је одређени помак у верским слободама, мада Апостолска црква и даље задржава привилегован положај у државном и образовном систему.

Мањинске и препородне вере

Хетанизам представља неопаганску реконструкцију предхришћанске јерменске политеистичке вере, засновану на етно-религијском национализму и учењу Гарегина Нждеа. Према попису из 2022. године, ова заједница обухвата неколико стотина активних верника, док се око 5.500 људи идентификује са паганизмом, везујући свој идентитет за древне богове попут Вахагна и Анахит. Централно место окупљања је храм Гарни из 1. века, где се обављају обреди сунца и прославе попут Навасарда. Иако Јерменска апостолска црква ову групу не сматра претњом, хетанизам остаје уско повезан са десничарским политичким покретима који наглашавају јерменску расну самобитност пре него саму догму.

Језиди чине највећу етничку и верску мањину у земљи са 31.079 припадника, што је пад у односу на 35.308 из 2011. године услед емиграције. Њихова вера, језидизам, заснива се на поштовању једног Бога и седам анђела, међу којима је најважнији Тавуси Мелек (Анђео Паун). У селу Акналич је 2019. године отворен највећи језидски храм на свету, Куба Мере Диване, који служи као симбол отпора и очувања идентитета након прогона у Ираку. Држава Јерменија им гарантује једно посланичко место у парламенту, а односи са већинским Јерменима су традиционално пријатељски, учвршћени заједничком историјом страдања.

Ислам и јудаизам су у Јерменији заступљени у веома малом проценту, пре свега због бурних историјских и геополитичких догађаја. Попис из 2022. забележио је свега 812 муслимана (0,027%), углавном Иранаца и Курда, док је Плава џамија у Јеревану једини активни исламски објекат. Јеврејска заједница броји између 800 и 1.000 људи, већином Ашкеназа насељених током совјетског периода, који су концентрисани у главном граду. Иако су ове заједнице бројчано маргинализоване, оне уживају уставну заштиту, мада на друштвеном нивоу постоји одређена затвореност ка верницима који не припадају хришћанској или језидској традицији.

Остале верске групе, попут бахаија (око 500 верника), хиндуиста и будиста, чине занемарљив део становништва са мање од 0,1% укупног удела. Хиндуизам је најприсутнији међу хиљадама индијских студената и радника који су привремено у земљи, али без званично регистрованих храмова. Будизам постоји само на нивоу спорадичних медитационих група у урбаним центрима. Све ове заједнице заједно са нерелигиозним особама (око 1,1%) чине малу, али присутну разноликост у друштву којим суверено доминира вековна оданост Јерменској апостолској цркви.

Међуверска динамика и контроверзе

Историја Јерменије обележена је вековном борбом за очување хришћанског идентитета против моћних суседних империја, почевши од сукоба са зороастријском Персијом и судбоносне битке код Аварајра 451. године. Иако су војно поражени, Јермени су кроз преговоре сачували верску аутономију, коју су касније одржавали и под арапским калифатима плаћањем пореза (џизје). Најтрагичнији период наступио је крајем 19. и почетком 20. века у Османском царству, када су Хамидијски покољи (1894–1896) прерасли у геноцид (1915–1916) у којем је убијено 1,5 милиона јерменских хришћана. Овај прогон, вођен пантурском идеологијом и верском нетрпељивошћу, погодио је и асирске и грчке мањине, док су Језиди, бежећи од исламизације, нашли уточиште заједно са Јерменима у границама тадашње руске Јерменије.

Савремена Јерменија суочава се са дубоким унутрашњим поделама, нарочито након рата у Нагорно-Карабаху 2020. године, што је довело до отвореног сукоба између владе премијера Никола Пашињана и Јерменске апостолске цркве. Током 2025. године тензије су ескалирале у серију хапшења свештеника и епископа под оптужбама за покушај државног удара и корупцију, док црква оптужује државу за антиклерикалну кампању и издају националних интереса. Овај расцеп нарушава традиционално јединство државе, цркве и народа, при чему влада покушава да учврсти секуларну власт кроз ревизију образовног програма и опорезивање црквених прихода, док црква себе позиционира као последњу линију одбране суверенитета и морала.

Спољне претње јерменском верском наслеђу најизраженије су на територијама које је заузео Азербејџан, где међународни посматрачи документују систематско уништавање преко 100 цркава и манастира између 2020. и 2024. године. Сателитски снимци потврђују оштећења на катедрали Газанчецоц у Шуши и потпуно брисање читавих села са њиховим светињама, што Унеско и Европски парламент карактеришу као покушај културног искорењивања. Овај процес, подржан војним савезом са Турском, изазива огромну забринутост за опстанак миленијумског хришћанског наслеђа у региону, стављајући Јерменску апостолску цркву пред изазов очувања духовне баштине у условима масовног егзодуса верника и непријатељског окружења.