Англо-Ирци представљају специфичан етнички и друштвени слој настао од протестантских досељеника, махом енглеског и шкотског порекла, који су се учврстили у Ирској током Тјудорских освајања и Стуартових плантажа, формирајући елиту познату као „протестантска надмоћ” (Protestant Ascendancy). Ова група је кроз Ирску цркву (Church of Ireland) доминирала политичким и економским животом острва од краја 17. до почетка 20. века, поседујући у једном тренутку чак 97% земљишта, док су католичку већину маргинализовали кроз Казнене законе (Penal Laws). Упркос свом колонијалном статусу, изнедрили су великане светске културе и политике попут Артура Велслија (војводе од Велингтона), Џонатана Свифта, Едмунда Берка и Оскара Вајлда, чиме су спојили британске културне везе са ирским пребивалиштем. Њихова моћ почела је да опада јачањем ирског национализма, што је кулминирало земљишним реформама и независношћу Ирске 1920-их, када је број протестаната у јужним провинцијама пао са око 10% на свега 3% до краја 20. века. Данас се њихово наслеђе огледа у импресивној архитектури властелинских имања и књижевности, док у Републици Ирској протестантска заједница (која укључује и њихове потомке) чини око 4,3% становништва (приближно 177.200 људи), а у Северној Ирској око 43%.
Дефиниција и порекло
Термин „Англо-Ирци” првенствено означава потомке енглеских протестантских досељеника који су формирали земљопоседничку елиту у Ирској, а први га је употребио Едмунд Берк 1792. године како би дефинисао групу одану британској круни и протестантизму. Постоји јасна дистинкција између њих и „Старих Енглеза” (Old English), потомака норманских освајача из 12. века који су остали верни католицизму и делом се асимиловали, као и у односу на „Шкото-Ирце” (Scots-Irish) презвитеријанце насељене у Алстеру. Док су Стари Енглези били маргинализовани Казненим законима, Англо-Ирци су, чинећи мање од 10% становништва, до 1703. године контролисали чак 95% земљишта, доминирајући администрацијом и парламентом из својих поседа у јужним и источним деловима острва.
Темељи енглеског присуства постављени су англо-норманском инвазијом која је започела у мају 1169. године, када се мала војска под командом Роберта Фицстивена искрцала у заливу Баноу на позив свргнутог краља Ленстера. Кључни моменат био је долазак Ричарда де Клера (Стронгбоуа) са око 1.000 војника и каснија интервенција краља Хенрија II 1171. године, који је са војском од преко 4.500 људи успоставио Господарство Ирске као феудалну зависну територију енглеске круне. Рана насеља су била фокусирана на утврђене градове и властелинства, попут Трима и Фернса, где су барони као Хуго де Ласи добили огромне поседе. Иако су ови првобитни досељеници временом усвојили ирске обичаје, они су увели енглеске правне и административне структуре и тројство колонијалне моћи: војна утврђења, феудални систем земљишта и реформисану цркву.
Историјска еволуција
Тјудорска освајања и систематска насељавања током 16. века поставили су темеље англо-ирске доминације кроз војну силу и демографски инжењеринг. Почевши од Хенрија VIII, који се 1541. прогласио краљем Ирске, Енглеска је увела систем „предаје и поновног додељивања” земље како би ослабила галске поглавице и наметнула енглеско право. Прва насељавања под Маријом I и каснија масовна насељавања у Манстеру под Елизабетом I довела су до заплене преко 500.000 хектара земље од побуњених ирских лордова и насељавања хиљада енглеских протестаната. Ови досељеници, махом племићи и војници, формирали су ново протестантско племство које је кроз колонијалну управу — утврђења, законску власт и верску искључивост — потиснуло домаће становништво и започело вековну владавину над острвом.
Успостављање „протестантске надмоћи” (Protestant Ascendancy) зацементирано је након Вилијамитског рата и увођења сурових Казнених закона крајем 17. века. Ови закони су систематски онемогућили католичку већину да поседује оружје, стиче високо образовање или наслеђује земљу у целини, што је резултирало драстичним падом католичког власништва над земљом са 59% у 1641. на свега 14% до 1703. године. Англо-ирска елита, која је чинила мање од 10% популације, до почетка 18. века контролисала је огромну већину плодног земљишта и имала искључиву власт у парламенту у Даблину. Ирска црква је уживала државне привилегије и десетине, док је већинско становништво било гурнуто у правно и економско ропство, стварајући поредак заснован на конфесионалној дискриминацији који је трајао деценијама.
Током 18. века, ова осигурана позиција омогућила је англо-ирским интелектуалцима да постану водећи носиоци просветитељских идеја, иако су те идеје биле ограничене на њихову сопствену класу. Личности попут Џонатана Свифта, који је критиковао енглеску експлоатацију Ирске у „Скромном предлогу”, филозофа Џорџа Берклија и државника Едмунда Берка, обликовале су европску политичку и философску мисао. Њихов рад је цветао у Даблину, који је под њиховим патронатом постао културно средиште, али је тај просперитет био директно везан за стабилност коју су пружали Казнени закони. Док су Берк и Свифт заговарали разум и традицију, католичко земљопоседништво је до средине века додатно опало на свега 5%, што је подвлачило дубоку противречност између просветитељских идеала елите и стварности обесправљене већине којом су владали.
Социоекономска улога
Концентрација земљопоседа у рукама англо-ирске протестантске елите чинила је економски темељ њихове аристократске доминације, проистекле из систематских заплена током тјудорских, кромвеловских и вилијамитских освајања. Казнени закони су додатно учврстили овај диспаритет забраном католицима да купују земљу или је наслеђују у целини, што је до 1780. године довело до тога да протестанти, иако мањина, поседују чак 95% земљишта. Оваква прерасподела богатства омогућила је англо-ирским породицама, попут Хилових или Фицџералдових, да контролишу пољопривредну производњу и убирају огромне ренте, вршећи де факто локалну власт над закупцима. Аристократска моћ се манифестовала кроз ирски перски систем и Горњи дом парламента, где су ове династије користиле свој утицај за доношење закона који штите протестантске интересе, све док Виндамов закон из 1903. није омогућио закупцима откуп земље и тиме срушио економске стубове њихове владавине.
Паралелно са земљопоседништвом, Англо-Ирци су доминирали урбаном трговином и финансијама, капитализујући своје везе са Британијом и остатком Европе. У Даблину, као комерцијалном чворишту, протестантски трговци су контролисали увоз кључних добара и извоз пољопривредних производа, што је подстакло развој банкарства и инфраструктуре. Значајне банкарске династије, попут породице Ла Туш (хугенотских избеглица интегрисаних у англо-ирску класу), биле су кључне за оснивање Банке Ирске 1783. године, чиме је стабилизован кредит за пољопривреду и трговину. Индустријски успон обележили су и визионарски подухвати у производњи пића, где је Артур Гинис 1759. године закупио пивару у Даблину на 9.000 година, док је Џон Џејмисон скалирао производњу вискија за цело Британско царство, уводећи механизацију и стандарде квалитета који су ове породичне операције учинили глобалним лидерима.
Најистакнутије личности и породичне династије ове класе оличавају спој земљишног богатства, интелектуалног утицаја и служења Британској империји. Џонатан Свифт и Едмунд Берк обликовали су светску књижевност и политичку филозофију, док је Артур Велсли, војвода од Велингтона, кроз војне тријумфе и каријеру премијера зацементирао улогу англо-ирске аристократије у срцу британске моћи. Династије попут породице Бојл, чији је родоначелник Ричард Бојл стекао огромне поседе у Манстеру и постао гроф од Корка, изнедриле су чак и великане науке попут физичара Роберта Бојла. Ове породице су до 1800. године контролисале око 20% обрадиве територије Ирске и доминирале перским титулама, одржавајући статус елите кроз стратешке бракове и политичко покровитељство, све до великих социјалних реформи 20. века које су окончале њихову апсолутну надмоћ.
Културни и интелектуални утицај
Књижевна достигнућа Англо-Ираца представљају врхунац енглеске књижевности 18. и 19. века, где су аутори попут Џонатана Свифта и Едмунда Берка користили сатиру и политичку филозофију да истраже дубоке моралне и друштвене противречности. Свифтова „Гуливерова путовања” и Беркова одбрана традиције у „Размишљањима о револуцији у Француској” поставили су темеље модерне мисли, док су Оливер Голдсмит и Ричард Бринсли Шеридан доминирали позоришном сценом комедијама које су исмевале друштвено лицемерје. Крајем 19. века, Оскар Вајлд и нобеловац Џорџ Бернард Шо додатно су унапредили драмску уметност, спајајући естетски покрет са оштром критиком класног друштва. Иако је њихово оригинално уметничко стваралаштво у сликарству било скромније, њихово патронство над архитектуром, посебно кроз неокласични дизајн Даблина, оставило је неизбрисив траг на визуелни идентитет Ирске као европског културног центра тог доба.
Верски идентитет ове елите био је нераскидиво везан за Ирску цркву (Church of Ireland), чија је доминација зацементирана законским привилегијама које су маргинализовале католичку већину. Кључни стуб њиховог утицаја био је Тринити колеџ у Даблину, основан 1592. године као бастион протестантске теологије и класичног образовања, који је деценијама обликовао интелектуалну класну свест без учешћа католика. Осим универзитетског нивоа, Англо-Ирци су развили мрежу „чартер школа” од 1730-их година, са циљем ширења протестантизма и описмењавања сиромашних, што је често укључивало и покушаје преобраћења католичке деце. До 1780. године функционисало је преко 100 таквих школа, које су финансирали велепоседници и парламент, чиме је осигурана моћ ове класе: земља, вера и образовање, одржавајући строгу конфесионалну хијерархију све до великих образовних реформи у 19. веку.
Политички ангажман и сукоби
Англо-Ирска елита, која је чинила окосницу „протестантске надмоћи”, имала је пресудну улогу у доношењу Акта о унији 1800. године, којим је Ирска формално постала део Уједињеног Краљевства. Ова подршка је била мотивисана страхом од револуционарне нестабилности након устанка 1798. године, при чему су протестантски лидери тражили војну и политичку заштиту Британије како би очували свој привилеговани положај наспрам католичке већине. Лојалност круни манифестовала се и кроз масовну војну службу; током Првог светског рата, око 200.000 ирских добровољаца, међу којима је био велики број Англо-Ираца, борило се у британској војсци, верујући да тиме бране стабилност империје и уставни поредак који им је гарантовао опстанак.
Током 19. и почетком 20. века, ова заједница је била главни кочничар покрета за ирску самоуправу (Home Rule), видећи у децентрализацији егзистенцијалну претњу својим верским и имовинским правима. Личности попут Едварда Карсона, рођеног у Даблину, предводиле су отпор који је кулминирао Алстерским заветом 1912. године, који је потписало преко 470.000 протестаната спремних на оружану побуну против ирске аутономије. Након Ускршњег устанка 1916. и успона Шин Фејна, Англо-Ирци су се нашли на мети Ирске републиканске армије, која је спалила бројна имања и властелинске домове. Англо-ирски споразум из 1921. године, којим је успостављена Ирска Слободна Држава, изазвао је дубоко огорчење међу јужним унионистима који су се осећали изданим од стране Лондона, што је довело до таласа емиграције и дефинитивног губитка њихове политичке моћи изван Северне Ирске.
Управљачка структура ирског друштва била је деценијама обликована кроз ирски перски систем, где су англо-ирске породице попут Бојлових и Велслијевих држале наследне титуле и контролисале Горњи дом парламента у Даблину. Чак и након уније са Британијом, 28 изабраних ирских перова наставило је да представља своје интересе у Дому лордова у Вестминстеру, доминирајући судством и извршном влашћу преко Даблинског замка. Артур Велсли, касније војвода од Велингтона, био је само један од многих истакнутих припадника ове класе који су обављали највише функције, попут главног секретара за Ирску. Ова хијерархија, заснована на земљопоседништву, аристократским титулама и административној контроли, одржала се све до почетка 20. века, када су националистички изазови и земљишне реформе коначно размонтирали старе структуре моћи и приморали Англо-Ирце на повлачење из јавног живота.
Пад и наслеђе
Винтамов закон о куповини земљишта из 1903. године означио је почетак краја економске доминације Англо-Ираца, подстичући велепоседнике да продају своја имања закупцима уз државне кредите. До 1921. године, преко две трећине обрадиве земље у Ирској, око 13 милиона хектара, прешло је у руке некадашњих закупаца, остављајући англо-ирску аристократију без стабилних прихода од ренти. Независност Ирске 1922. године додатно је убрзала овај процес; Закон о земљишту из 1923. омогућио је принудни откуп преосталих великих поседа у Слободној Држави Ирској ради прерасподеле сиромашним сељацима. До 1929. године, чак 97% фармера у 26 јужних округа постало је власницима земље, чиме је феудални систем земљопоседништва потпуно елиминисан. Док је Северна Ирска кроз свој закон из 1925. године понудила боље услове и бонусе за велепоседнике, на југу је ова класа изгубила своју моћ: политички утицај, економску базу и социјални статус.
Током рата за независност и грађанског рата (1919–1923), скоро 300 „великих кућа”, симбола Англо-Ираца, намерно је спаљено од стране републиканских снага које су их виделе као остатке колонијалне власти. Само у јануару и фебруару 1923. године уништено је 37 таквих велелепних здања, што је подстакло масовно исељавање. Протестантска популација на југу пала је са 327.179 (10,4%) у 1911. години на 220.723 (7,6%) до 1926. године, што је пад од чак 32,5%. Многе породице су се преселиле у Британију или Северну Ирску, бежећи од секташког застрашивања и економске изолације у новој католичкој држави. Овај егзодус је трајно изменио демографску слику Ирске, сводећи некадашњу владајућу елиту на маргинализовану мањину која је била принуђена да се асимилује или повуче у урбане професије.
У савременој Републици Ирској, Англо-Ирци су се као посебна друштвена класа готово потпуно утопили у општу популацију, а преко 90% данашњих протестаната се изјашњава искључиво као Ирци. Њихово присуство је данас највидљивије кроз културно наслеђе, архитектуру и очување преосталих племићких имања која сада служе као туристичке атракције. У Северној Ирској, англо-ирска лоза и даље утиче на унионистички идентитет, мада се и тамо бележи пад ексклузивног британског изјашњавања у корист хибридног „северноирског” идентитета. Протестанти данас чине око 43,5% становништва Северне Ирске, док је у Републици тај број стабилизован на око 4,3%. Иако су англо-ирске породице и даље несразмерно заступљене у одређеним професионалним мрежама попут права и финансија, њихова моћ више не почива на земљишном богатству или аристократским привилегијама, већ на прилагођавању модерним демократским и тржишним оквирима.
0 Коментари