Режим у режиму преживљавања и идеолошка матрица
Ирански теократски систем већ 47 година опстаје захваљујући специфичној мешавини репресивне државне моћи и идеологије која спаја шиитски концепт мучеништва са снажним иранским национализмом. Режим функционише кроз оквир који се назива „џихадистичким“ (борбеним) и „иџтихадистичким“ (прагматичним), што му омогућава да се истовремено спрема за тотални рат и за дипломатске преговоре. Иако је тренутно под незапамћеним притиском због протеста и претњи војном акцијом САД, врховни вођа ајатолах Али Хамнеи и његови сарадници показали су изузетну отпорност, брутално гушећи побуне по цену хиљада живота како би осигурали опстанак система.
Препреке за промену режима и војни капацитети
Иако председник Доналд Трамп обећава подршку иранском народу, насилна промена режима остаје тешко остварив циљ. Власт у Техерану располаже фанатичним снагама попут Револуционарне гарде и Басиџа, као и напредним арсеналом ракета и дронова којима могу угрозити глобалну економију блокирањем мореуза Хормуз. С обзиром на то да кроз овај мореуз пролази 20% светске нафте и 25% природног течног гаса, сваки фронтални напад би могао ескалирати у шири регионални сукоб, посебно уз подршку коју Иран добија од Кине, Русије и Северне Кореје.
Етничка сложеност и ризик од дезинтеграције
Иран је изразито сложена држава у којој Персијанци чине тесну већину (око 61% становништва), док значајан део популације чине мањине са дугом историјом тежњи за аутономијом или сецесијом: Азери (око 16%), Курди (10%), Лури (6%), Балочи (2%), Арапи (2%) и Туркмени (2%). У случају наглог пада централне власти и стварања вакуума моћи, земљи прети хаос и распад по етничким линијама. Мало је вероватно да би Реза Пахлави, који деценијама живи у егзилу, могао да обезбеди стабилну транзицију ка демократији и спречи урушавање државног јединства.
Геополитичке калкулације и улога Израела
Израелски премијер Бенјамин Нетанјаху дуго се залаже за слабљење Ирана како би спречио формирање јединственог муслиманског фронта, али нестабилност која би уследила након пада режима представља ризик за цео регион. Ове калкулације вероватно утичу и на Трампово оклевање да покрене копнену инвазију, поучен горким америчким искуствима у Вијетнаму, Ираку и Авганистану. Из тог разлога, многи аналитичари сматрају да је дипломатски пут и обнова нуклеарног споразума из 2015. године једина рационална алтернатива општем уништењу.
Економска криза као унутрашњи непријатељ
Поред спољних претњи, режим се суочава са дубоким социјалним незадовољством јер између 30% и 40% становништва живи у сиромаштву. Уколико верске вође не попусте стисак и не омогуће народу да сам одређује своју будућност у демократском оквиру, унутрашња волатилност и економски колапс могли би на крају „прогутати“ режим чак и без директне стране интервенције. Бог и заједница верника остају темељ њихове реторике, али реалност на терену указује на то да је компромис са Сједињеним Државама можда последња шанса за избегавање катастрофе.
