Легендарни почетак јапанске царевине
Цар Џиму је легендарна фигура, а не историјски верификован владар Јапана, али његова прича, забележена у хроникама Коџики и Нихонги из 8. века, имала је кључну симболичку улогу за царски двор. Мит га представља као потомка богиње сунца Аматерасу, чијом се владавином 660. године п.н.е. симболично обележава прелаз из Доба богова у Доба људи. Прича о његовом освајању Јамата (савремена Нара), иако можда садржи легендарни одјек стварних миграција са острва Кјушу, служила је превасходно као утемељујућа прича која је дефинисала лекције о суверенитету за будуће цареве.
Лекција о делима наспрам порекла
Једна од најважнијих лекција из приче о Џимуу је да право на престо нису доносили прворођеност нити генетско порекло, већ велика дела и заслуге. Џиму, чије постхумно име значи „Дух Ратник“ или „Божанска Храброст“, био је најмлађи од четворо деце, а постао је суверен након што му је старији брат Ицусе погинуо. Овај принцип је додатно потврђен на крају његове владавине када је његов наследник постао Каму-нуна-кава-мими, који је храброшћу и иницијативом (убивши старијег брата у самоодбрани) доказао да је достојнији од својих старијих сродника. Ово је у оштрој супротности са данашњим јапанским Законом о царској кући, који јасно дефинише примогенитуру.
Брак као стратешко и дипломатско оружје
Прича о Џимуу је такође поучавала о коришћењу брака као стратешког оружја. Иако је Џиму планирао да уништи свог непријатеља, локалног поглавицу Нагасунехика, цар је показао милост када се његов божански савезник Нигихајахи оженио Нагасунехиковом сестром. Овај брак је био дипломатски инструмент који је непријатељу дао прилику да се без губљења угледа потчини Џимуу. Касније се и сам Џиму стратешки оженио Химе-татара-исуке-јори-химе, ћерком моћног камија (божанства). Њен небески родослов је подигао Џимуов статус и легитимисао његово освајање, наглашавајући значај конзумације у краљевским браковима као званичном чину.
Симболи: свети мач и златна врана
За обичне људе, који нису знали много о узвишеном родослову, били су потребни конкретни симболи око којих би се окупили. Божанства су послала Џимуу велики мач, назван Фуцуномитама („Моћна Душа Сечења“), који је сам обарао планинске духове чим га је Џиму узео. Овај мотив божанског мача као доказа права на владање, сличан митовима попут Екскалибура или Дурандала, служио је да потврди Џимуов суверенитет. Поред мача, послата му је и Јатагарасу, тронога врана која живи на Сунцу (увезена из кинеске митологије), која је деловала као водич и даље потврђивала његово сунчево порекло.
Трајност симбола
Мач и врана су постали опипљиви симболи које су његови војници и народ могли да прате. Овај нагласак на симболима остао је важан до данас, јер јапанска царска породица и даље придаје велику вредност Три света блага Јапана (свето огледало, мач и драгуљ), који се сматрају доказом статуса цара. Прича о Џимуу, иако легендарна, тако је изградила идеолошки темељ јапанске царске традиције, наглашавајући заслуге, стратешку дипломатију и божанско благословене симболе као стубове владавине.
0 Коментари