Недостатак оригинала и најстарији рукописи
Ниједан од оригиналних рукописа Новог завета на грчком језику није сачуван; претпоставља се да су се током времена истрошили. Најранији постојећи фрагмент је папирус P52, датиран око 125. године н.е., који садржи делове Јовановог јеванђеља (18. глава). Најстарије комплетне копије Новог завета потичу из 4. века, што одражава просперитет Цркве након легализације хришћанства. Најпознатији су Кодекс Синаитикус и Кодекс Ватиканус, оба писана на пергаменту (овчја и козја кожа). С обзиром да се ниједан постојећи рукопис не поклапа тачно са другим, научници морају да реконструишу вероватне оригинале, а актуелна издања грчког Новог завета су производ консензуса комитета.
Ненамерне варијанте. Грешке писара
У рукописима Новог завета постоје две главне врсте варијанти. Ненамерне промене настале су услед грешака у виду или слуху писара. Оне укључују: погрешно читање појединих слова (нпр. карпос, „плод“, уместо карфос, „трун“ у Луки 6:43); омиотелеутон (прескакање са једног појављивања низа слова на друго, изостављајући текст између); дитографију (писање исте речи двапут) и њену супротност, хаплографију (писање речи једанпут уместо двапут). Ове грешке сведоче о људској природи преписивачког процеса.
Намерне варијанте. Теолошке и литургијске измене
Многе варијанте су настале намерним изменама. То укључује стилске промене (побољшање грчког језика), литургијске промене (прилагођавање текста јавном читању, попут додавања „Амин“ или доксологије у молитву Господњу) и измене ради појашњења (нпр. додавање „пророка Исаије“ у Матеју 1:22). Посебно су значајне доктринарне промене, где су писари настојали да теолошки текст учине прихватљивијим. Пример је додавање сведочења о Тројици у 1. Јовановој 5:7 („тројица сведоче на небу, Отац, Логос и Дух Свети, и ова три су једно“).
Текстуална критика. Критеријуми реконструкције
Приликом реконструкције текста, важи правило да је, под једнаким условима, раније читање боље од каснијег. Међутим, одлучујући фактор је унутрашња евиденција. Читање које се уклапа у стил и вокабулар аутора је пожељније. Такође, пожељна су и „тешка читања“, јер су писари често тежили да изгладе потешкоће у тексту (нпр. „Јединорођени Бог“ у Јовану 1:18). Главни критеријум је: најбоље читање објашњава друга читања. Када су суочени са варијантама, критичари настоје да објасне како су, почевши од једног текста, настали остали, као у примеру асимилације Лукине краће верзије молитве Господње са Матејевом дужом.
Теолошки значајне варијанте и спорни текстови
Већина варијанти не мења смисао текста и сматра се незнатном. Ипак, неки случајеви имају велики теолошки значај. Један од њих је завршетак Јеванђеља по Марку. Други је прича о жени ухваћеној у прељуби (Јован 7:53–8:11), која се налази у свим савременим преводима, али је веома сумњива. Многи старији рукописи је изостављају или обележавају звездицама, а најранији грчки коментатор који је пише о њој живео је у 11. веку. Њен стил и фразеологија нису типични за Јованово јеванђеље. Иако вероватно није била део оригинала, због вековне литургијске употребе, њена канонска позиција тешко да ће бити избрисана.
0 Коментари