Колонијална прошлост и кинеска управа
Историја Тајвана обележена је сменом различитих владара и колонијалних сила. Током 1600-их, холандски и шпански колонизатори борили су се за контролу над острвом тада познатим као Формоза, на којем су живели староседеоци и кинески мигранти. Холанђани су на крају протерали Шпанце, али их је 1662. године поразио Коксинга, војсковођа лојалан кинеској династији Минг. Династија Ћинг је 1684. године инкорпорирала острво у састав провинције Фуђијан, да би 1885. године Тајван био проглашен засебном кинеском провинцијом под управом гувернера.
Јапанска окупација и повратак Републици Кини
Након пораза у осмомсечном рату против Јапана 1895. године, кинеска династија Ћинг била је приморана да уступи Тајван и острва Пенгху Јапану. Тиме је започело пет деценија јапанске колонијалне владавине, која је често била брутална. Тек након капитулације Јапана на крају Другог светског рата 1945. године, Тајван је враћен под управу Републике Кине, којом је тада владала партија Куоминтанг са седиштем у Нанкингу, док су се на копну распламсавали сукоби са комунистима Мао Цедунга.
Повлачење националиста и „Бели терор”
Године 1949, након пораза од комуниста у грађанском рату, више од милион људи — укључујући војску, званичнике и цивиле предвођене Чанг Кај Шеком — повукло се на Тајван. Док је Мао прогласио Народну Републику Кину у Пекингу, Чанг је наставио да води Републику Кину на острву, тврдећи да је то једина легитимна влада целе Кине. Од 1949. до 1987. године Тајван је био под војном управом, у периоду познатом као „Бели терор”, који је карактерисала сурова политичка репресија над свима који су се супротстављали влади.
Дипломатски преокрети и америчка подршка
Сједињене Државе су у јануару 1979. године формално признале Народну Републику Кину и прекинуле званичне везе са Тајпејем, усвајајући политику „једне Кине”. Међутим, већ у априлу исте године, амерички Конгрес је донео Закон о односима са Тајваном. Овај закон је створио оквир за незваничне везе и обавезао САД да Тајвану обезбеде средства за самоодбрану, сматрајући сваку претњу острву питањем од озбиљне безбедносне важности, што је остало камен спотицања у односима Вашингтона и Пекинга до данас.
Пут ка демократији и савремене тензије
Током 1990-их Тајван је прошао кроз значајну демократизацију, одржавши прве законодавне и председничке изборе. Године 1992. постигнут је такозвани „Консензус из 1992”, којим обе стране признају постојање једне Кине, али је другачије интерпретирају. У новијој историји, посета Ненси Пелоси 2022. године и недавне војне вежбе Кине у децембру 2025. године, изазване јапанским изјавама и америчком продајом оружја, показују да је Тајван и даље једно од најопаснијих геополитичких жаришта света.
0 Коментари