Рехабилитација бона: од предрасуда до научне дефиниције
Бон представља једну од две главне организоване религијске традиције на Тибету која, упркос томе што је кроз историју често била у сенци доминантног будизма, чува специфичан духовни идентитет и дубоку повезаност са тибетанском културном баштином. Иако је тибетански будизам, са Далај Ламом као светски препознатим портпаролом, далеко познатији јавности, бон религија заузима значајно место са великим бројем верника унутар Тибета. Дуго времена је на Западу владало погрешно уверење да је бон само застарели облик „шаманизма” или „анимизма” који представља остатак примитивних веровања пре доласка будизма у осмом веку. Још негативније су биле оцене које су бон описивале као пуку перверзију будизма или маргинални покрет који бесрамно копира и изврће будистичке доктрине, што су неки аутори маштовито поредили са сатанским култовима. Тек од средине шездесетих година прошлог века, првенствено захваљујући раду научника Дејвида Л. Снелгрова, бон је препознат као традиција која је суштински повезана са тибетанским будистичким школама (нарочито са Њингма редом), али истовремено поседује потпуно аутономан идентитет који јој даје статус засебне светске религије.
Терминологија и концепт истине у бон традицији
Следбеник ове религије назива се бонпо, што на тибетанском значи „верник у бон”. За бонпо верника, сама реч бон носи тежину највише духовне вредности и означава „истину”, „стварност” или вечну и непроменљиву доктрину кроз коју се та истина манифестује. У том контексту, значење речи бон потпуно одговара значењу речи чос (која је тибетански превод санскртског термина дарма) коју користе будисти. Ово указује на то да бон није само скуп локалних обичаја, већ претендује на свеобухватну теолошку објаву стварности. Савремена наука препознаје ову дубоку структурну сличност између две традиције, где бон користи свој сопствени језик и симболе да изрази духовне истине које су често филозофски идентичне онима у будизму, али задржавају свој специфичан исконски призвук.
Предбудистички бонпои и култ загробног живота
Велики проблем у дефинисању настаје због чињенице да су ритуални експерти у предбудистичком Тибету такође називани бонпоима. Иако научници расправљају да ли се њихова пракса тада заиста звала бон, каснија будистичка историографија их је тако класификовала. Ипак, тај древни систем био је суштински другачији не само од будизма, већ и од бона какав познајемо у каснијим вековима. Тадашња религија била је превасходно опседнута континуитетом живота након смрти, са фокусом на сложене погребне обреде. Душа покојника је морала бити безбедно спроведена у земљу блаженства уз помоћ одређене животиње — обично јака, коња или овце — која би била ритуално жртвована. Покојници су испраћани уз обилне понуде хране, пића и драгоцености, а ове праксе су достизале врхунац приликом смрти краљева и високог племства, када су подизане огромне гробне хумке у ритуалима који су трајали годинама под вођством великог броја свештеника.
Питање историјског континуитета и интеракције
Данашњи термин бон обухвата како поменуте древне ритуалне праксе предбудистичког Тибета, тако и организовану религију која се развијала кроз интензивну интеракцију са будизмом од осмог века па надаље. Бонпои снажно заступају тезу о непрекинутом континуитету између старе и нове вере, што је тврдња од изузетног значаја за њихов легитимитет, без обзира на то како је историчари посматрали. Управо је та интеракција са будистичким доктринама обликовала бон у софистициран систем који данас познајемо, преузимајући многе спољашње облике манастирске организације и метафизичке дебате, али задржавајући своју изворну митологију и осећај дубоке тибетанске старости. Ова симбиоза је омогућила бону да преживи векове доминације будизма и да остане витална духовна снага међу многим Тибетанцима до данашњих дана.
"Безимена религија" и народна веровања Тибета
Додатну забуну у разумевању бона уноси постојање огромног и несистематизованог корпуса народних веровања која укључују различите технике прорицања, култ локалних божанстава везаних за планине и специфичне концепције о души. У западној литератури, ови народни обичаји се често нетачно називају „бон анимизмом”. Међутим, таква употреба термина нема упориште у тибетанској пракси. Иако су и будизам и организовани бон добрим делом санкционисали и интегрисали ове народне елементе, они не представљају суштински део њихових званичних доктрина. Да би се ова веровања јасно разграничила од организованог бона, научник Ролф А. Штајн сковао је веома прикладан термин „безимена религија”. Разумевање ове разлике је кључно да би се бонпои препознали као следбеници једне високе религијске традиције, а не само као чувари народног фолклора.
0 Коментари