Дуга историја империјалног деспотизма у Русији

„Империјални деспотизам“ као аналитички угао

Сабине Дулин, професорка историје Русије и Совјетског Савеза, у свом новом есеју „Рефлексије о империјалном деспотизму Русије“ (Réflexions sur le despotisme impérial de la Russie) испитује формирање и постојаност руске империјалне идентичности кроз време. Она показује како се овај модел успоставио, развијао током пет векова, еволуирао кроз различите режиме и како и даље снажно утиче на савремену руску политику (чији је Владимир Путин „упечатљива потврда“). Ауторка уводи појам „империјални деспотизам“ како би понудила нови угао анализе, сматрајући да је руски идентитет вековима заробљен у „затвору“ који чине деспот и империјална визија.

Деспотизам и рат. Обнова стереотипа

Након инвазије на Украјину, спољашње представе Русије као деспотске и империјалне поново су добиле на значају, повезујући унутрашњи деспотизам са спољним ратом. Ово је довело до реактивирања стереотипа, укључујући употребу акронима „Рашисти“ (контракција Russia и fascistes). Истовремено, појављивање неруских јединица (турско-монголског порекла) у руској војсци изазвало је у европским медијима појаву другачије слике Русије – азијске, а не европске. Опис „беле европске цивилизације“ коју нападају „варварске хорде“ из Русије део је дуге историје западних стереотипа о „оријенталном деспотизму“ који се користио за описивање Русије још од времена цара Николаја I.

Функција деспотизма у историјској анализи

Концепт деспотизма, негативан и одбачен од стране руских лидера који преферирају термине као што су аутократија (за цареве), диктатура пролетаријата (за СССР) или вертикала власти (за Путина), служи као аналитичка алатка (valeur d’analyse critique) у Дулиновој студији. Она жели да тестира како су се представе деспотизма и Империје међусобно храниле у руској историји, чинећи „омчу која стеже руски идентитет“ и блокира његово пуно остварење као нације или демократије. Дулин показује да ни деспотизам ни Империја нису нестали упркос радикалним идеологијама након 1917. године.

Личност, бирократија и руска империјална идентичност

Сценарији моћи у Русији увек показују персонализацију власти, њену свету или религиозну димензију, слабост контролних механизама и службу суверену као главни извор богатства. Империја се за руску државу сматра природним поретком ствари. У оквиру ње је настао свеобухватни руски империјални идентитет (rossiïski), који се разликује од етничке руске припадности (russki). Деспотски режим је током историје био неограничена власт цара или Стаљина, али и власт бирократије, која је доносила насиље и поробљавање, али и консензус и сарадњу.

Поређење и излаз из фаталитета

Појам „империјални деспотизам“ омогућава поређење апсолутне и империјалне власти у Русији са другим системима (Османско царство, Кина, апсолутне монархије на Западу), избегавајући специфичне карактеризације попут тоталитаризма. Овај концепт супротставља традиционалну руску дилему „окцидентализма“ (имитација Запада) и „славофилије“ (тражење специфичног пута). Истичући аутократске рекуренције, Дулин поставља питање: како изаћи из привидног фаталитета империјалног деспотизма у Русији? На крају, Дулин упозорава да анализа руског деспотизма може послужити и као огледало Европи, подсећајући је на њену колонијалну и империјалистичку прошлост и на опасност од поновног постајања антидемократском.