„Да“ Богу, али „не“ цркви. Како изгледају верске промене за многе Латиноамериканце

Парадокс верског опадања у Латинској Америци

Латинска Америка, која чини 40% свих католика света и чији је католички статус учвршћен избором Хорхеа Марија Бергоља (Аргентинца) за папу 2013. године, пролази кроз значајну верску трансформацију. Поред драматичног раста протестантских и пентикосталних група (са 4% 1970. на скоро 20% 2014. године), регион бележи и пораст броја људи који напуштају институционалну веру. Истраживање, засновано на подацима АмерикасБарометра за период од две деценије, показује да је број Латиноамериканаца који се изјашњавају као неприпадници ниједне религије нагло порастао са 7% 2004. на преко 18% 2023. године. Истовремено, учешће на недељним богослужењима смањило се са 67% на 60% у периоду од 2008. до 2023. године.

Географски и генерацијски обрасци

Пораст броја нерелигиозних припадника је евидентан у 15 од 17 земаља, при чему је највећи у Јужној Америци (21%), док је у Мексику и Централној Америци 13%. Уругвај, Чиле и Аргентина су на врху листе најмање религиозних земаља. Насупрот томе, Гватемала, Перу и Парагвај су најтрадиционалније религиозне, са мање од 9% нерелигиозних. Што се тиче старости, постоји јасан генерацијски образац: само нешто више од половине људи рођених 1940-их редовно иде у цркву, а тај проценат опада на само 35% код оних рођених 1990-их.

Растући значај личне религиозности

Упркос опадању институционалне припадности и посећености цркви, студија показује супротан тренд у погледу личне религиозности, мерене као „верски значај“ у свакодневном животу. Године 2010. отприлике 85% Латиноамериканаца рекло је да им је религија важна, а до 2023. године група која сматра религију „веома важном“ порасла је са 60% на 64%, док је група „донекле важних“ опала. Иако старије генерације генерално пријављују виши ниво личног верског значаја, поређењем људи исте старости, тај образац се преокреће: 62% људи рођених 1990-их сматра религију „веома важном“ са 30 година, у поређењу са 55% код оних рођених 1970-их. Овај тренд сугерише да би млађе генерације могле временом показати већу личну посвећеност од својих претходника.

Фрагментирана вера. Веровање изнад припадности

Овај образац, који се назива фрагментираним верским опадањем, где опада ауторитет верских институција, али лично веровање опстаје, разликује се од образаца у Европи и Сједињеним Државама, где институционални пад и лично веровање углавном иду руку под руку. Чак 86% нерелигиозних Латиноамериканаца и даље верује у Бога или вишу силу (у поређењу са само 30% у Европи), а значајан део њих верује у анђеле, чуда и у Исусов повратак. То значи да за многе Латиноамериканце, напуштање верске етикете или нередовно одлажење у цркву не значи напуштање вере.

Јединствена историја и културни контекст

Овај препознатљиви образац одражава јединствену историју и културу Латинске Америке, која је од колонијалног периода обликована мешавином домородачких веровања, католичких пракси и протестантских покрета. У руралним подручјима, због недостатка свештеника, католицизам се развијао уз мало директног надзора Цркве, при чему су кућни ритуали и свечаности локалних светаца обликовали верски живот на независнији начин. Ова стварност доводи у питање традиционалне оквире за мерење верског опадања, који се ослањају искључиво на верску припадност и посећеност цркви. Латинска Америка је подсетник да вера може напредовати чак и када институције бледе.