Дефиниција канона и први кораци
Грчка реч „канон“ првобитно значи „трска“, а затим „мера“ или „норма“. Црква је овај термин применила на своје ауторитетне списе. Иако хришћани сматрају Нови завет нормом своје вере, његов садржај није био прецизно дефинисан све до 4. века. Први корак ка формирању канона вероватно се догодио у последњој четвртини 1. века, када је неко прикупио посланице апостола Павла. Поједине збирке његових посланица биле су познате већ у првој половини 2. века, јер их цитирају или алудирају на њих рани црквени оци попут Климента Римског, Игњатија и Поликарпа.
Развој Павлових посланица и Маркионов утицај
Колекција Павлових посланица се рано развијала. Контроверзни римски теолог Маркион је средином 2. века користио збирку Павлових посланица која је изостављала пасторалне посланице (1. и 2. Тимотеју и Титу). Редослед у раним збиркама често је био одређен опадајућом дужином (нпр. 1. и 2. Коринћанима, Римљанима, Ефесцима...). Није познато ко је први објавио збирку, али се процес вероватно одвијао хазардно, са мањим збиркама које су временом прерастале у веће. Овај рани развој збирке Павлових посланица био је основна грађа за будући канон.
Утврђивање четири Јеванђеља
Слично, мало се зна о настанку четири Јеванђеља. Иако су у раној Цркви кружила многа јеванђеља, чињеница да су се цркве на крају одлучиле за четири (Матеј, Марко, Лука и Јован) одражава преферирану литургијску праксу многих заједница крајем 2. века. Постоје докази да су неке цркве у почетку користиле само једно јеванђеље (нпр. папируси P52 и P66 садрже само Јована). Међутим, већ у првој половини 2. века, Папија је знао за Марка и Матеја, а Јустин Мученик за Матеја, Луку и вероватно Марка. До последње четвртине 2. века, сва четири Јеванђеља су заједно постала литургијски текстови на многим местима.
Мураторијев канон и неизвесност
Друга половина 2. века је период када су хришћани почели да посматрају Јеванђеља и Павла као јединствени, ауторитетни корпус, уз Дела апостолска која су била универзално прихваћена. Међутим, статус осталих посланица (Јеврејима, Јаковљева, 1. и 2. Петрова, Јудина) и Откривења био је неизвестан. Најранија расправа о збирци новозаветних књига изван четири Јеванђеља појављује се у такозваном Мураторијевом канону, насталом у Риму крајем 2. или почетком 3. века. Овај канон, иако непотпун, препознаје четири Јеванђеља, Павлове посланице и неколико других књига (укључујући Јуду и Откривење), али одбацује неке апокрифне посланице као фалсификате, показујући несигурност и неслагање око других списа.
Одлучујући фактори за канон
Тек у 4. веку појављују се званичне изјаве које се поклапају са данашњим каноном. У расправи о садржају канона, теолози су узимали у обзир ауторство, датум, доктрину и црквену традицију. Одлучујући фактори су биле последње две ставке: доктрина и пракса. Црква је желела збирку која не би подржавала учења Маркиона, гностика или монтаниста. Не мање важна била је стварна пракса цркава. Каснији теолози су у великој мери постфактум оправдали оно што је већина заједница, из разлога који се не могу лако генерализовати, дуго читала и користила у свом богослужењу.
0 Коментари