Бајазид Бистами: „краљ гностика“ и екстатични суфија
Абу Јазид Тајфур, син Исе б. Сурушана, познатији као Бајазид (или Абу Јазид) Бистами (777–778. – 848. или 875. н.е.), један је од најславнијих раних персијских суфија, називан и „краљем гностика“ (Sultān al-ʿārifīn). Већи део живота провео је у Бистаму, у данашњем Ирану. Његов учитељ у суфизму је наводно био неписмени мудрац Абу Али ал-Синди. Бајазид је постао познат по својим екстатичним изјавама (shaṭḥiyyāt) и необичним духовним говорима, због којих није био омиљен код формалистичке улеме и правника (fuqahā), што је довело до тога да буде неколико пута протеран из свог родног града.
Антиномијанске изјаве и суфијска школа
Бајазидове антиномијанске изјаве, попут тврдње да је посетио Божји двор и нашао га лишеним свих исламских учењака, или његове изјаве „Ја сам већи“ када је чуо позив на молитву „Алаху акбар“ (Бог је највећи), изазивале су скандал. Након његове смрти, око једног века касније, настала је бајазидијска школа, а два века касније Али Хуџвири (умро 1071.) у свом приручнику Kashf al-maḥjūb формализовао је ову мисаону струју под именом тајфурија. Она је описана као школа која заговара занос (гхалабат) и мистичну интоксикацију (сукр), што је било супротно „школи тревености“ коју је предводио његов савременик, Џунејд (умро 910.).
Наслеђе и поштовање међу мистицима
Пошто није оставио писана дела, главни извори о Бајазиду су изоловане збирке изрека и прича које су преносили блиски пратиоци и рођаци неколико генерација касније. Међу најважнијим изворима су Kitāb al-nūr од Абу'л-Фазл Мухамеда б. Сахлаџија и Sharḥ-i shaṭḥiyyāt од Рузбихана Баклија Ширазија. Бајазидов статус Херкула међу муслиманским мистицима потврђен је и касније. Руми је изјавио: „Да кап Бајазидове вере падне у океан, сам океан би се удавио у тој капи“, док га је Хуџвири упоредио са Гаврилом међу анђелима. Његово сећање је одржавано култом патронаже усредсређеним око његове гробнице, а неки монголски владари су чак реконструисали његову гробницу и назвали синове по њему.
Теологија уништења (фана) и екстаза (сукр)
Бајазид је сврстан међу маламатије, суфије који добровољно подносе понижење и преузимају кривицу ради покоравања сопствене гордости. Међутим, Бајазидово учење истовремено тежи ка апотеози, заснованој на кључним суфијским доктринама уништења сопства (фана) и мистичке опијености (сукр). Он је тврдио да је његов индивидуални идентитет уништен у Божјем Сопству, те да Бога посматра кроз Божје око. Упркос исповедању да треба стајати пред Богом као „зороастријански неверник“ који намерава да прими ислам, давао је и „богохулне“ изјаве попут: „Слава мени! Како је величанствена моја узвишеност!“ (Subḥānī! Mā aʿẓam shaʾnī!).
Трансцендентални екуменизам и суфијска вера
Бајазидова стална популарност лежи у снази његових парадокса да подстичу врсту трансценденталног суфијског екуменизма, где муслиманска вера представља вишу, езотеричну, интернализовану религију, супротстављену егзотеричном исламу. Његова учења сугеришу да је „неверство занесених (ahl-i himmat) племенитије од ислама егоиста (ahl-i maniyyat)“. Модерна наука је дефинитивно одбацила раније теорије које су тражиле индијско порекло Бајазидове доктрине фана у будистичкој нирвани, потврђујући његов јединствени допринос исламском мистицизму.
0 Коментари