Страдање хришћана у Нигерији и светска равнодушност
Нигерија је данас постала најопасније место на свету за хришћане, где је само током прошле године убијено преко 3.000 верника, док је огроман број киднапован. Свештеници се редовно одводе и погубљују, села остају пуста, а цркве спаљене, док међународна заједница на ову катастрофу често одговара равнодушношћу или порицањем. Уместо хитне акције, западни медији и владе често користе термин „комплексност“ како би избегли признавање чињенице да се пред нашим очима одвија систематски прогон, чиме се жртве претварају у обичне фусноте у академским расправама.
Идеолошко потискивање истине и медијска пристрасност
Постоји приметна тежња секуларних кругова и великих медијских кућа, попут ББЦ-ја, да умање значај страдања хришћана како би избегли потврђивање ставова одређених политичара који су на овај проблем указивали. Више енергије се троши на преиспитивање извештаја о убиствима него на одавање почасти жртвама, чиме се мученици практично бришу из јавне свести. Чак и нигеријски званичници често одбацују забринутост као део стране реторике, иако рушевине цркава и хиљаде расељених породица сведоче о суровој стварности која се не може сакрити званичним саопштењима.
Сведочанства о бруталности и неправди
Размере кризе најбоље осликавају трагичне судбине појединаца, попут деветнаестогодишње Деборе Самуел коју је руља каменовала и спалила наочиглед полиције због безазлене молбе у WhatsApp групи. Римокатолички свештеници се убијају са застрашујућом прецизношћу, као што су отац Силвестер Окечукву и отац Џон Марк Чеитнум, док се старији верници, попут седамдесетчетворогодишње Бриџет Агбахиме, пребијају до смрти због ситних несугласица. Свако од ових убистава праћено је изостанком правде, док дијацезе на насиље одговарају апелима за мир, а не позивима на освету.
Верски прогон иза паравана сложености
Иако су сукоби у Нигерији слојевити, погрешно је користити ту сложеност за прикривање верског прогона. Терористичке групе попут Боко Харама јавно истичу свој циљ „чишћења“ хришћана, док су напади у Средњем појасу толико систематски да указују на намерну дестабилизацију хришћанских заједница ради заузимања њихове предачке земље. Чињеница да су на удару и умерени муслимани који одбацују екстремизам само додатно потврђује да је насиље дубоко укорењено у радикалној идеологији, а не само у племенским трвењима или борби за ресурсе.
Позив на молитву и конкретну солидарност
Хришћани у Нигерији заслужују да свет чује њихову причу и да се њихове ране признају, јер ћутање само охрабрује починиоце. Први одговор верника мора бити истрајна молитва, праћена материјалном помоћу организацијама које на терену пружају склониште и негу жртвама траума, попут „Помоћи цркви у невољи“. Поред тога, неопходан је и политички притисак на владе и медије како би се прогон верника третирао као приоритет, чиме се јасно поручује да данашњи мученици нису заборављени и да правда неће бити жртвована ради политичке погодности.
0 Коментари