Појам хуле и специфичност јеврејског приступа
У јеврејској традицији не постоји јединствен термин за хулу, што указује на то да се увредљив говор о светињама не посматра као засебна и строго дефинисана категорија преступа као у другим религијама. Многе радње које би припадницима других конфесија деловале богохулно, попут Аврамовог надметања са Богом око судбине Содоме, у јудаизму су прихваћене као легитиман облик верског дијалога и преседана за расправљање са Створитељем. Док су средњовековни хришћани оптуживали рабине за хулу како би оправдали цензуру Талмуда, јеврејски мудраци су заправо показивали већу забринутост за говор који повређује људе, као што су клевета и злонамерно оговарање, него за речи које би могле наводно увредити самога Бога. Ипак, одређени поступци се категоришу као тешки преступи, почев од директног проклињања Божијег имена, преко недоличне употребе имена или његовог уништавања, па све до поступака који нарушавају углед Бога Израелова пред светом.
Проклињање Божијег имена и казнено право
Светост Божијег имена је толика да је проклињање Бога у Библији описано као тежак злочин, при чему се често користио еуфемизам „благосиљање Бога“ како би се избегло изговарање саме тешке грешке. Најчувенији библијски случај је погубљење сина Израелке и Египћанина који је изговорио Свето Име и проклео га, након чега је заједница морала да га каменује. Рабини из талмудског периода су, међутим, ову смртну казну учинили практично немогућом за спровођење увођењем строгих процедуралних правила; преступ је био кажњив смрћу само ако је коришћено специфично четворослово Име (Тетраграматон) и ако су постојала два сведока која су правовремено опоменула грешника. Када би судије у току поступка чуле поновљене речи хуле од стране сведока, биле су обавезне да у знак туге заувек поцепају своје хаљине, што наглашава тежину греха који погађа читаву заједницу, а не само појединца.
Употреба, изговарање и очување светости Имена
Трећа Божија заповест забрањује узимање Имена узалуд, што јеврејска традиција махом тумачи као забрану лажног или непотребног заклињања Божијим именом, а не само његову свакодневну употребу. Специфична светост Тетраграматона довела је до тога да је његов тачан изговор временом потпуно ишчезао из свакодневне побожности, поставши чин који је само Првосвештеник изговарао једном годишње у Светињи над светињама. Данас побожни Јевреји користе замене попут „Адонај“ (Господ) или „Ха-Шем“ (Име), а постоји и строга забрана уништавања било ког записа који садржи неко од седам светих Божијих имена. Управо због те забране, стари молитвеници и списи се не бацају нити спаљују, већ се одлажу у посебна спремишта звана генизе, док се у писању често користе скраћенице или измене (попут писања „Б-г“) како би се избегла и најмања могућност да Божије име буде оскрнављено или случајно уништено.
Теолошке дебате о јереси и неприкладном говору
У јудаизму је одувек акценат био на вршењу Закона (мицвот) пре него на строго дефинисаним догмама, што је оставило широк простор за различите теолошке ставове без постојања централног ауторитета који би пресуђивао шта је тачно богохулно веровање. Познат је сукоб око Мајмонидове тврдње да је свако ко Богу приписује тело или облик јеретик, на шта су други учењаци одговорили да су многи побожни људи пре њега веровали у одређене антропоморфне описе Божијег присуства. Иако рабинска литература помиње појмове попут „апикороса“ (епикурејца или јеретика) којима је ускраћен удео у будућем свету, границе јереси никада нису биле једногласно утврђене. Због тога се у средњем веку водила оштра дебата између рационалиста и традиционалиста о томе шта треба тумачити буквално, а шта алегоријски, при чему се ретко која теолошка грешка могла директно изједначити са формалним злочином богохуљења.
Оскврнуће и освећење имена кроз поступке
Осим речима, Бог се у јудаизму може „увредити“ и поступцима који доводе до оскврнућа Његовог имена (Хилул Ха-Шем), што се сматра изузетно тешким моралним преступом. Библија налаже Јеврејима да својим честитим понашањем у пословању и опхођењу са нејеврејима заправо освећују Божије име (Кидуш Ха-Шем), како би спољашњи свет кроз њихова дела увидео Божију праведност. Сваки неморалан поступак појединца, попут преваре у трговини или јавног кршења верских прописа под присилом, не доноси срамоту само том човеку већ и Богу који му је дао Закон, што се сматра ширим обликом хуле. Насупрот томе, највиши степен побожности је спремност на смрт ради очувања верности Богу, што представља потпуну антитезу богохуљењу, јер кроз такав чин саможртвовања појединац јавно потврђује апсолутну светост и суверенитет Господа пред читавим човечанством.
0 Коментари