ШТА ЧИТАТИ? Изум Бога

The Invention of God, By: Thomas Römer, Translated by Raymond Geuss, 320 Pages, Hardcover, Published By: Harvard University Press, Published: December 2015

Томас Ремер и колективни изум Бога

У свом значајном делу „Изум Бога”, Томас Ремер приступа дебати о пореклу Јахвеа (YHWH) кроз призму етимологије и археологије, тврдећи да концепт једног Бога није био тренутно откривење већ дуготрајан процес „колективног изума”. Ремер прати трагове овог култа од краја другог миленијума пре нове ере, указујући на то да име Јахвеа носи географско порекло које га повезује са суседним културама. Наслањајући се на „мидијанско-кенитску хипотезу”, аутор сугерише да најраније обожавање Јахвеа потиче из предела Мидијана и Едома, где је он првобитно био бог ратник којем су групе попут Шасуа или Хапируа приписивале своје победе, пре него што је постао заштитник израелске и јудејске династије.

Развој и доминација Јахвеовог култа

Ремер детаљно описује како је култ Јахвеа постепено завладао верским животом северног и јужног краљевства, апсорбујући функције других божанстава попут Ела и Вала. У краљевству Израел, Јахве је често обожаван у облику бика, што је изазвало сукобе са групама приврженим феничанском Валу, док су у краљевству Јуда функције Јахвеа проширене тако да обухвате аспекте соларног божанства и врховног бога Ела. Јерусалимски храм је постао центар Јахвеовог краљевства, а лична имена и печати из тог периода сведоче о инкорпорирању соларне симболике у његов идентитет, чиме је Јахве постао супериорна фигура која је објединила различите верске традиције Ханаана.

Криза изгнанства и рађање монотеизма

Вавилонско изгнанство и уништење Храма 586. године пре нове ере представљају преломну тачку у којој је јеврејска елита почела да трансформише политички пораз у теолошки тријумф кроз писање Торе. Ремер користи трипартитни модел ставова за анализу овог периода: пророчки став који је у кризи видео наду, свештенички који је тежио повратку изворима и „мандарински” (девтерономистичка школа) који је настојао да објективизује кризу кроз писање историје. Овај последњи приступ омогућио је стварање кохерентног наратива од Мојсија до изгнанства, објашњавајући страдање као Јахвеову вољу, што је у коначници довело до формирања концепта о „једном правом Богу” и савременог монотеизма.