ШТА ЧИТАТИ? Кјеркегор и филозофија љубави

Kierkegaard and the Philosophy of Love, By: Michael Strawser, 226 Pages, Hardcover, Published By: Lexington Books, Published: October 2015

Феноменолошки приступ љубави код Кјеркегора

Књига Мајкла Стросера Кјеркегор и филозофија љубави важан је допринос разумевању универзалног људског искуства љубави. Уместо метафизичког приступа, Стросер користи феноменолошки метод, фокусирајући се на предрефлексивна искуства вољеног и оног који воли, како их излаже Серен Кјеркегор. Он настоји да Кјеркегорову централну тему разуме шире, као „задатак постајања вољеним“ (IX). Кроз књигу, Стросер упоређује Кјеркегорову филозофију љубави са Барухом Спинозом, Максом Шелером, Дитрихом фон Хилдебрандом и Емануелом Левинасом, али му је примарни тумач Жан-Лик Марион. Стросер користи Марионов концепт еротичке редукције као сочиво за читање Кјеркегора и развијање јединственог (унивокалног) погледа на љубав, насупрот оштрој подели између ерос-а и агапе-а коју заступа Андерс Нигрен.

Кључни аспекти љубави: подстицај и вечност

За Кјеркегора, љубав је прва феноменологија и претходи сазнању, будући да је суштина живота (75). У центру је подстицај љубавног покрета према Другом, јер се кроз однос вољења других и узвраћања љубави долази до спознаје постојања одређене особе. Еротска редукција се у почетку манифестује као брига за Другог, а из љубави се може испасти само ако се овај покрет не одржава. Ово омогућава критику Левинасовог ултимативног алтеритета Другог (различитости) (123). За разлику од Левинасовог непремостивог јаза, Кјеркегорова љубав према ближњем надилази несличност јер смо у томе што смо Други сви слични. Љубав постиже карактер вечности кроз континуирано понављање чинова љубави, спајајући сопство са Другим и доносећи дубоку радост, што Кјеркегор сажима: „волети људе је једино вредно живљења“ (187).

Ограничења методологије и теолошки раскол

Стросеров феноменолошки приступ, који суспендује теолошке и сотериолошке бриге, доводи до одређених ограничења и напрезања Кјеркегорових тумачења. Изостављање хришћанске метафизике ствара проблеме, посебно у погледу опроштаја: „за љубавника који другога види само као оног кога треба волети, нема прилике за опроштај, јер нису откривени никакви греси“ (106). Концепција љубави која искључује опроштај чини се страном било којој хришћанској идеји љубави. Поред тога, Стросер се не слаже са Кјеркегором о централном месту љубави према Богу, тврдећи да се она не може разумети на исти начин као љубав према човеку јер Бог није утеловљен као човек – нема „преласка тела“ (169). Стросер сматра да филозофија љубави треба да се усредсреди на вољење других, а не на вољење себе или Бога (183). Иако Стросерова анализа ствара нове начине читања Кјеркегора, његово одустајање од темељног приоритета Божје љубави може замаглити, а не расветлити, пуно разумевање Кјеркегорове концепције љубави.