Религија у Абхазији

Статус: де факто држава са ограниченим признањем, међународно призната као грузијска територија

Главни и највећи град: Сухуми

Званични језици: абхаски и руски

Говорни језици: абхаски, руски, грузијски, мингрелски, свански и јерменски

Етничке групе (2021): 51,4% Абхазаца, 17,9% Грузијаца, 17% Јермена, 9,1% Руса, 4,7% остали

Влада: унитарна председничка република

Становништво (процена за 2025. годину): 244.000

Религија у Абхазији представља јединствен синкретички спој православног хришћанства, ислама и аутохтоних паганских традиција, што одсликава бурну историју под византијским, османским и совјетским утицајима. Иако се хришћанство, које доминира међу Русима и Јерменима, појавило још у 6. веку, а ислам ојачао у 19. веку кроз мухаџирске миграције, паганска веровања у врховно божанство Анцуа остају дубоко укорењена у свакодневном животу, често дефинишући народну максиму да су Абхази „80% хришћани, 20% муслимани и 100% пагани”. Према подацима из 2003. године, 55% становништва се изјаснило као хришћани, 17% као муслимани, док 22% чине неверници или неопредељени, при чему постсовјетски период карактерише јачање неопаганизма и верских слобода за суните и мање заједнице, док Грузијска православна црква трпи дискриминацију због нерешеног политичког статуса региона.

Демографија и преглед

Према попису из 2011. године, који су спровеле локалне власти, 75% становништва Абхазије (од укупно око 240.705 људи) изјаснило се као хришћани, углавном православци, док 10% чине муслимани сунити, а преосталих 15% припада другим религијама или су нерелигиозни. Ипак, социолошка истраживања из 2003. године указују на знатне варијације, са око 60% хришћана и 16% муслимана, што сугерише да су званичне бројке можда под утицајем политичких тежњи ка већој идентификацији са хришћанским светом. Поред већинских група, у Сухумију и другим центрима делују и мале заједнице католика, Јеховиних сведока, као и јеврејска заједница која броји неколико десетина чланова, мада прецизни подаци након 2011. нису доступни јер се попис из 2021. фокусирао искључиво на етничку припадност.

Верски живот Абхазије карактерише снажан синкретизам, где се догме православља и ислама преплићу са древним паганским обичајима усмерен ка врховном божанству Анцва. Верници често практикују молитве у светим гајевима (анахле), приносе жртве и поштују култ дрвећа упоредо са хришћанским сакраментима, не видећи у томе противречност. Овај „тихи плурализам” је резултат совјетске репресије која је уништила институционалну религију, али сачувала народне обичаје као механизам културне отпорности, па тако данашње породице у селима одржавају кућне олтаре (кхуапш) док истовремено славе Васкрс.

Историјски развој

Древна веровања Абхаза заснивала су се на политеизму и анимизму, са врховним богом ствараоцем Анцваом на челу пантеона. Испод њега су се налазила нижа божанства попут Афија (громовник), Ажвејпшаа (заштитник лова) и Џаџе (богиња плодности), док су се обреди, који су укључивали жртвовање животиња и молитве за просперитет, обављали на светим местима званим аникса — најчешће у планинским гајевима. Овај систем је био дубоко повезан са култoм предака и тотемизмом, где су одређене животиње и биљке сматране заштитницима кланова, што је створило отпорну духовну основу која је преживела потоње векове кроз специфичан верски синкретизам.

Хришћанство је почело да се шири већ у 4. веку под римским и византијским утицајем, да би до 6. века постало државна религија абхаских племена Апсила и Абазга. Из овог периода потичу значајни споменици попут базилике у Цандрипшу и Пицунди, који сведоче о консолидацији црквене инфраструктуре под патронатом цара Јустинијана I. Иако је хришћанство до 8. века успоставило чврсту организацију са сопственим католикатима, оно никада није потпуно потиснуло локалне паганске обичаје, већ се са њима стопило, стварајући јединствен верски модел карактеристичан за средњовековну краљевину Абхазију.

Ислам продире на ове просторе током 16. века са јачањем османске контроле над црноморском обалом. Сунитски ислам је првенствено прихватало племство и владарска династија Шервашидзе-Чачба ради стратешких савеза са Истанбулом, док је шира популација остала подељена између нове вере и старих хришћанско-паганских традиција. Током 18. века изграђене су прве џамије и медресе у приобалним утврђењима попут Сухума, али је исламизација често била површна и реверзибилна, што се јасно показало почетком 19. века када су поједини кнежеви, уз руску подршку, поново прихватали хришћанство.

Период руске империјалне власти донео је снажну рехристијанизацију, али и трагедију мухаџирства (између 1864. и 1878. године), када је око 100.000 муслиманских Абхаза присилно исељено у Турску. Совјетска ера је агресивним атеизмом десетковала све верске институције, претварајући већину становништва у номиналне атеисте. Након рата 1992–1993, дошло је до наглог верског препорода: према подацима из 2003. године, 60% Абхаза се идентификује као православци, 16% као муслимани, док око 8–10% активно практикује обновљену изворну религију. Данас руски утицај помаже обнову манастира, док се држава ослања на православље и традиционална веровања као стубове националног идентитета.

Абхазијска аутохтона религија

Абхазијска изворна религија заснива се на хијерархијском политеизму са монотеистичким елементима, где је врховни творац Анцва свеприсутан и свезнајући бог који пребива на небу. Испод њега се налази сложен пантеон божанстава: Афи управља громовима и ратом, Ажвејпшаа господари шумама и ловом, док Анана Гунда штити пчеларство и плодност. Космологија наглашава бесмртност душе и постојање посредника попут судбинских богова ашахша, док се етички кодекс фокусира на хармонију са природом, поштовање породичног огњишта и ритуалну чистоту пре важних животних догађаја.

Централна светилишта чини „Седам светилишта Абхазије” (Бижниха), међу којима су најзначајнија Дидрипш-ниха и Лих-ниха, којима управљају наследни свештенички кланови. Обреди на овим местима, као и у мањим локалним светим гајевима (а'ниха), укључују приношење животињских жртава (бикова, коза или овнова), заједничке гозбе и либације вином како би се осигурао благослов предака и божанстава. Посебно је занимљив погребни ритуал „хватања душе” помоћу мешине за вино, што одражава дубоко укорењена анимистичка веровања у повезаност материјалног и духовног света која су опстала упркос историјским притисцима.

Препород изворне религије започео је крајем 1980-их, а значајно је ојачао током и након рата са Грузијом (1992–1993), када су борци заштиту тражили од древних божанстава. Државно признање ове вере симболично је потврђено јавним жртвовањем бика 1993. године у част победе, што је изворну религију позиционирало као стуб националног идентитета насупрот спољним утицајима. Иако се данас мање од 5% Абхаза изјашњава искључиво као пагани, већина заједнице ове праксе види као комплементарне православљу или исламу, док власт активно штити свете гајеве као културну баштину и средство изградње државности.

Хришћанство

Православно хришћанство је доминанта конфесија у Абхазији, коју према подацима из 2003. године исповеда око 60% становништва, док се међу етничким Абхазима тај број пење и до 80%. Међутим, хришћански идентитет је овде нераздвојно испреплетен са синкретизмом, где се литургијска пракса комбинује са древним анимистичким и тотемистичким обичајима који датирају још из 6. века. Ова „тиха коегзистенција” доводи до тога да верници упоредо поштују православне светитеље и паганска божанства, због чега се често наводи да су Абхази „100% пагани” у својој свакодневној духовности, дајући предност културном континуитету над догматском чистотом.

Историја хришћанства у региону бележи кључне тачке од 4. века, када је епископ Питиунта (Пицунде) учествовао на Првом васељенском сабору 325. године, до успостављања хришћанства као државне религије под Јустинијаном I у 6. веку. Средњовековна краљевина Абхазија (780–978) била је центар интензивне изградње базилика, а аутономни Абхаски католикат је опстао све до руске анексије 1814. године, када је потчињен Руској православној цркви. Током 19. века, под руском управом, дошло је до обнове светиња попут катедрале у Микви и оснивања манастира Нови Атос 1875. године, што је запечатило православни карактер ове територије пре совјетске секуларизације.

Савремени период након рата 1992–1993. обележен је дубоким јурисдикцијским сукобом између Грузијске православне цркве, која Абхазију сматра својом канонском територијом, и локалног свештенства које тежи обнови аутокефалног католиката. Иако је 2009. године проглашена независна Абхаска православна црква, она до данас нема канонско признање, док Руска православна црква, због односа са Тбилисијем, избегава формално преузимање надлежности иако де факто помаже локалне парохије. Овакав правни вакуум довео је до озбиљног дефицита свештенства и нерегуларности у службама, остављајући око 60% православних верника у стању административне неизвесности.

Ислам

Ислам се у Абхазији појавио у 17. веку под османским утицајем, када је сунитско учење почело да се шири међу локалним племством и становништвом, посебно кроз приморске центре попут Сухум-калеа. Након руске анексије у 19. веку, заједница је десеткована масовним исељавањем муслиманских Абхаза (мухаџира) у Османско царство, док је совјетски период донео потпуну маргинализацију верског живота. Тек након 1991. године долази до скромног препорода, подржаног повратком потомака емиграната из Турске и обнављањем веза са муслиманима Северног Кавказа.

Данашња муслиманска заједница, која чини око 10% становништва (укључујући око 660 верника у Сухумију), организована је кроз Јединствену духовну управу муслимана Абхазије на челу са муфтијом Тимуром Џибом. Верски живот се одвија у две главне џамије, у Сухумију и Гудаути, где се молитве врше на арапском и руском језику, док се у градовима попут Гагре службе обављају у приватним објектима. Иако заједница истиче умерени сунитски приступ, она се и даље суочава са изазовима инфраструктуре и недостатком званичних верских објеката, ослањајући се претежно на приватне донације.

Период између 2007. и 2010. године био је обележен серијом насилних инцидената и неразјашњених убистава муслиманских лидера, укључујући имама Хамзата Гицбу и представника Емика Чакмач-оглија. Ови напади су изазвали страх од кампање застрашивања против муслимана под изговором борбе против радикалног вехабизма, иако је заједница доследно порицала било какве везе са екстремизмом. Иако су се тензије након 2010. године смириле, ови догађаји су дубоко уздрмали поверење у државну заштиту и указали на крхку равнотежу унутар мултиконфесионалног друштва Абхазије, где православна доминација и државна сумњичавост према спољним исламским утицајима и даље обликују положај мањине.

Јудаизам

Јеврејско насељивање у Абхазији има дугу историју која сеже најмање до 17. века, а значајнији успон бележи током царске Русије и нарочито совјетског периода. Иако су првобитно доминирали грузијски Јевреји, заједница се након 1917. године проширила и на Ашкеназе, концентришући се у урбаним центрима попут Сухумија. Свој врхунац заједница је достигла средином 20. века, када је према попису из 1970. године бројала 4.265 чланова, што је пратио и развој верских институција, укључујући изградњу синагоге у Сухумију 1960. године, гробља и микве.

До наглог пада броја Јевреја дошло је услед грузијско-абхаског рата (1992–1993), када је већина становништва евакуисана или избегла због разарања и етничких тензија. Према савременим проценама, у Абхазији је преостало свега око 150 појединаца, углавном Ашкеназа, који су окупљени око старе сухумске синагоге. Иако не постоје званична ограничења у исповедању вере, заједница је данас на ивици нестанка због социјално-економских изазова и малог броја чланова, што додатно угрожава одржавање преосталих споменика јеврејске културне баштине у региону.

Односи и контроверзе између државе и религије

Устав Републике Абхазије из 1994. године гарантује једнакост пред законом и слободу савести свим грађанима, док Закон о слободи савести из 2012. године омогућава верским организацијама стицање правног статуса. Иако је држава номинално секуларна и парламентарни предлози о давању „посебне улоге” Православној цркви су одбијени, на снази остаје председнички декрет из 1995. године којим су забрањени Јеховини сведоци. Верско образовање у јавним школама је ограничено како би се очували секуларни принципи, али се у пракси регистрација и слобода деловања користе као административни алати за контролу мањих или политички „неподобних” заједница.

Међуверски односи у Абхазији традиционално су складни и карактерише их висок степен толеранције и синкретизма, где породице често комбинују хришћанске, муслиманске и паганске обичаје без унутрашњих конфликата. Ипак, државне власти показују очигледно фаворизовање Абхаске православне цркве, која се 2009. године отцепила од Грузијске православне цркве (ГПЦ), док се према самој ГПЦ спроводи дискриминација због политичких тензија са Тбилисијем. Док муслимани и мала јеврејска заједница углавном делују слободно, хришћанске групе повезане са Грузијом суочавају се са надзором и препрекама у вршењу служби, нарочито у региону Гали.

Највећи изазов остаје јурисдикцијски спор око православне власти и снажан утицај спољних фактора, пре свега Русије, која кроз Руску православну цркву користи верски простор за ширење политичког утицаја. Стални притисак локалног свештенства на Москву да призна независност Абхаске цркве, што је кулминирало ултиматумом Висариона Аплије у јуну 2024. године, ствара дубоке поделе унутар православног бића. Истовремено, држава користи реторику борбе против екстремизма са Северног Кавказа како би маргинализовала одређене исламске кругове, чиме се сложена геополитичка ситуација директно прелива на верски живот и угрожава званични наратив о савршеној хармонији.