Архиепископ Елпидофор: Подела између оријенталног и православног друштва није теолошка, заједништво је могуће након заједничких договора (ВИДЕО)

Архиепископ Елпидофор: раскол није теолошки

Архиепископ Грчке православне архиепископије Америке (Цариградска патријаршија), Елпидофор, изјавио је да подела између Оријенталних и Православних Цркава није суштински теолошка и да не постоји разлог који би спречавао њихово јединство, упркос томе што је формални теолошки споразум постигнут пре неколико деценија. Говорећи на екуменској конференцији, архиепископ је оспорио оно што је назвао „теолошким романтизмом“ о црквеним поделама, тврдећи да овај романтизам има мало везе са историјском реалношћу стварних разлога за прекид општења.

Политички сукоби након Халкидона

Архиепископ Елпидофор је изнео аргумент да теолошко неслагање није једини узрок раскола, указујући на историјске догађаје након Четвртог васељенског сабора у Халкидону (451. г.). Он је напоменуо да су две стране имале општење најмање 200 година након Сабора, упркос појави христолошких неслагања. Према архиепископу, раздвајање је покренуто политичким, а не теолошким факторима. Након арапских инвазија, византијски цареви су хришћане на границама царства који нису прихватили Халкидон видели као претњу и започели су њихово прогањање. Проливена крв је тада довела до коначног стварања паралелне хијерархије и прекида општења са Константинопољом.

Теолошки дијалог је завршен деценијама раније

Архиепископ је подсетио да је теолошки дијалог између Пправославних и Оријенталних Цркава „закључен пре више деценија“. Он се осврнуо на рад Заједничке комисије која је радила од 1964. до 1993. године, производећи споразуме 1989. и 1990. године. Посебно је цитирао закључак из 1990. године, који наводи да су обе црквене породице „увек лојално одржавале исту аутентичну православну христолошку веру“, иако су користиле христолошке термине на различите начине. Међутим, након теолошког споразума, епископи су схватили да „нису спремни, овога пута из других разлога, не теолошких, за општење, за јединство“.

Незнање клира и лицемерје

Архиепископ је сугерисао да чак ни свештенство није свесно теолошких разлика које наводно деле Цркве. Напоменуо је да би истраживање међу клиром обе традиције показало да „немају појма“ која је христолошка разлика између две Цркве. Елпидофор је такође критиковао лакоћу којом модерне Православне Цркве прекидају општење због јурисдикционих спорова, наводећи као пример недавни прекид између Јерусалимске и Антиохијске патријаршије око Катара, као и прекид Московске патријаршије са онима који прихватају томос аутокефалије за Православну цркву Украјине.

Закључак: потреба за искреношћу

Архиепископ Елпидофор је закључио оштром оценом, наглашавајући потребу за искреношћу: „Будимо искрени, ако верујемо да је теолошки договор довољан да се крене напред са општењем, или је друга опција лицемерје. Нисмо искрени када водимо дијалог.“ Овај коментар указује на његово уверење да су нетаолошке, вероватно политичке или еклисиолошке препреке стварна баријера за пуно јединство.