Варлаам Калабријски

Порекло и религиозна двојност Варлаама

Варлаам Калабријски (око 1290–око 1350) био је хуманиста, филолог и теолог, који се сматра једним од претеча ренесансе. Рођен је у Семинари, у Калабрији, а по етничкој припадности и језику био је Грк, потичући из религиозних заједница јужне Италије које су чувале успомену на своју православну хришћанску прошлост. Ова религиозна двојност објашњава Варлаамову осцилацију: с једне стране је осећао сентименталну љубав према православљу због свог грчког порекла, док је, као теолог и филозоф, био под снажним утицајем западне схоластике.

Деловање у Византији и мисије уније

Године 1326. Варлаам је дошао из Италије на грчко полуострво, заменивши одећу западног монаха за грчку. Неколико година је провео у Солуну, учвршћујући своју репутацију филозофа. Касније се настанио у Цариграду, где је стекао поверење црквених и политичких кругова, посебно цара Андроника III Палеолога, који му је доделио професорску катедру на универзитету. Варлаам је два пута био поверљиво послат да преговара о унији цркава: први пут 1333–1334. године са представницима папе Јована XXII, када је написао 21 расправу против Латина, противећи се папином примату и доктрини филиокве. Други пут, 1339. године, био је послат папи Бенедикту XII у Авињон да предложи крсташки рат против Турака и поново разговара о унији, али није успео.

Теолошки пораз и осуда од стране Православне цркве

Варлаам се у Цариграду суочио са реакцијом, нарочито у теолошкој арени, где га је поразио духовник Григорије Палама. Због својих западних теолошких претпоставки, Варлаам није успео да разуме мистично-аскетску традицију Истока, што га је довело до критике исихазма. Као последица тога, био је осуђен на сабору у Цариграду 1341. године, а он и његови следбеници су формално анатемисани на саборима 1347. и 1351. године. Након осуде, вратио се на Запад, прихватио римокатолицизам и био постављен за бискупа, што је на Истоку схваћено као потврда његове сумњиве улоге у грчкој цркви.

Теолошка и филозофска дела

Варлаамови теолошки радови обухватају осамнаест антилатинских расправа, антиисихастичке списе (попут О Светлости, О Знању и Против месалијана, који су изгубљени), као и расправе и писма која подржавају западну теологију. У својим антиисихастичким делима, Варлаам је тврдио да је знање светске мудрости неопходно за савршенство монаха и порицао је могућност виђења божанског живота. Поред теолошких, Варлаам је писао и филозофска, астрономска и математичка дела, укључујући Етику по стоицима, расправу о прорачуну помрачења сунца, шест књига о аритметици и парафразу друге књиге Еуклидових Елемената.

Варлаамово наслеђе и утицај

Као продукт и Истока и Запада, Варлаам је утицао на културу обе стране. Међу његовим ученицима били су Петрарка и Бокачо, и нема сумње да је допринео јачању струје која је довела до италијанске ренесансе. Са друге стране, његово противљење исихазму довело је до развоја живог теолошког покрета у 14. веку у Цариграду и Солуну, чија је последица била формулација мистично-аскетског учења Православне цркве од стране Григорија Паламе. Варлаам је прецењивао значај филозофије за теологију, тврдећи да само кроз њу човечанство може доћи до савршенства, чиме је заправо порицао обновљење силом Духа Светога, које чини светитеље чак и од необразованих људи, попут рибара који су постали апостоли.