Криза валуте у Енглеској крајем 17. века
Средином 1690-их година, Енглеска се суочила са тешком монетарном кризом. Више од десетине целокупног новца у оптицају чинио је фалсификовани новац, а велики проблем је било и кидање ивица кованог новца (coin clipping), посебно старих кованица. Због тога што је сребро као сировина било скупље на континенту него као законско средство плаћања у Енглеској, сребрни новац је нестајао из оптицаја – извожен је, претапан и продаван за злато. Ова ситуација довела је до озбиљне несташице валуте која је кочила трговину, због чега је краљ Вилијам III затражио хитну реакцију Парламента и савет најпаметнијих људи у земљи, укључујући Исака Њутна.
Њутнове предложене реформе и његов ангажман
Исак Њутн је схватио да су криминалци рационални актери који ће наставити са фалсификовањем и извозом све док постоји профит, те да сама принуда није довољна. Предложио је две мере: прво, поновно ковање целокупног новца издатог пре 1662. године, коришћењем машина за стварање кованица са конзистентном ивицом, чиме би се спречило окидање. Друго, предложио је смањење количине сребра у кованицама како би се номинална вредност изједначила са стварном вредношћу метала. Иако је Парламент 1696. године одобрио поновно ковање, одбио је девалвацију сребра, што је, како је Њутн упозорио, осигурало наставак одлива сребра.
Њутн као управник и каснији проблеми
Године 1696. Њутн је именован за управника Краљевске ковнице (Warden of the Mint), улогу коју је схватио изузетно озбиљно. Користећи своје хемијско и математичко знање, Њутн је убрзао процес ковања новца до тада незамисливом брзином. Такође се показао као немилосрдни спроводилац закона, водећи бројне истраге и шаљући фалсификаторе на вешала. Унапређен је у главног управника (Master of the Royal Mint) 1699. године, а након уједињења са Шкотском 1707. године, водио је ковање нове валуте за краљевину Велику Британију. Ипак, проблем одлива сребра се наставио јер је садржај сребра премашивао номиналну вредност, што је довело до тога да је већина кованица које је Њутн исковао до 1715. године напустила земљу.
Случајно увођење златног стандарда
Њутнове студије су прешле на тржиште злата, где је схватио да је сребро одлазило из целе Европе у Азију, посебно у Индију и Кину. У међувремену, откриће златишта у Бразилу (Минас Жераис) довело је до удвостручења светске производње злата, при чему је велики део тог бразилског злата ушао у Енглеску преко трговине са Португалом. Године 1717. Њутн је увео нови систем: краљевском прокламацијом је забрањена размена златних гвинеја за више од 21 сребрног шилинга. Ова одлука је ефективно поставила однос злата и сребра на око 1:15,5. Иако је прокламација имала за циљ стварање биметалног стандарда, трајни одлив сребра учинио је да злато постане доминантно средство плаћања.
Њутн као отац ненамерног златног стандарда
С обзиром на то да је сребро наставило да одлази из земље, Британија се, у пракси, померила са свог традиционалног сребрног стандарда на први златни стандард. Овај систем је постао темељ британске трговине током читавог XVIII века, чиме је Британија постала моћна комерцијална сила. Њутнов систем је, међутим, био „случајни златни стандард“ – ни он ни институције нису намеравали да створе монетарни систем базиран искључиво на злату. Тржишне силе и велики прилив злата, посебно након златне грознице у Калифорнији 1848. године, обезбедиле су да до краја 19. века скоро свака велика нација пређе на златни стандард, за чијег „оца“ се данас сматра Исак Њутн.
0 Коментари