Бет, Карл

Образовање и академска каријера

Карл Бет (1872–1959), немачки историчар религија и хришћански мислилац, студирао је на Универзитету у Берлину током 1890-их код истакнутих научника попут Адолфа фон Харнака и Вилхелма Дилтаја. Докторирао је 1898. године, а 1901. постао је предавач систематичне теологије у Берлину. Пет година касније прелази на Универзитет у Бечу, где је од 1908. године био редовни професор. Његова академска каријера у Европи завршила се 1938. године због политичких догађаја, што га је навело да емигрира у Сједињене Државе. Од 1941. до 1944. предавао је историју религија у Богословској школи Мидвил-Ломбард у Чикагу.

Проучавање историје религија и православља

Већ 1901. године, у свом инаугуралном говору у Берлину, Бет је нагласио да је за разумевање и дефинисање суштине хришћанства неопходно проучавање опште историје религија, а не само религиозног окружења раног хришћанства. Грант за путовање омогућио му је да посети подручја Медитерана под грчком и турском контролом, где је ступао у контакт са локалним хришћанима. Ова искуства су резултирала његовим објављивањем књиге „Источно хришћанство медитеранских земаља“ (Die orientalische Christhenheit der Mittelmeerländer, 1902), која је допринела новом разумевању православља међу европским протестантима.

Хришћанство и модерна мисао

У деценији након 1902. године, Бет се највише посветио питању односа између хришћанства и модерне мисли. Објавио је дела попут „Суштина хришћанства и модерни историјски начин размишљања“ (Das Wesen des Christentums und die moderne historische Denkweise, 1904) и „Модерна и принципи теологије“ (Die Moderne und die Prinzipien der Theologie, 1907). Током овог периода, бавио се и специфичним темама, као што је значај идеје еволуције за хришћанску теологију, упоређујући га са значајем идеје Логоса хиљаду и по година раније, као и историјско-критичким питањима о Исусу.

Религија, магија и мистицизам

У наредним годинама, Бет се поново вратио великим студијама историје религија, посебно у својој књизи о религији и магији код примитивних народа (Religion und Magie bei den Naturvölkern, 1914). У овом делу, он је нагласио „страхопоштовање“ (Ehrfurcht) као конститутивни елемент религије, направио оштар контраст између религије и магије, и претпоставио постојање историјске фазе која је претходила обема. Тиме је одбацио хипотезу Џејмса Фрејзера да је магија претходила религији. Значајни су и његови радови „Увод у упоредну историју религија“ (Einführung in die vergleichende Religionsgeschichte, 1920) и студија о вери и мистицизму (Frömmigkeit der Mystik und des Glaubens, 1927).

Психологија религије

Трећа главна област Бетовог ангажовања била је психологија религије. Помогао је у оснивању Истраживачког института за психологију религије у Бечу 1922. године. Од 1927. до 1938. године био је уредник часописа Zeitschrift für Religionspsychologie, где је објавио више од двадесет чланака. Такође је био кључан у организацији Првог међународног конгреса за психологију религије, одржаног у Бечу 1931. године, који је имао тему психологије неверовања.