Лидер Тибингенске школе
Фердинанд Кристијан Баур (1792–1860) био је немачки протестантски теолог, библијски научник и црквени историчар. Најпознатији је као вођа „Тибингенске школе“ и заговорник, наводно хегелијанске, историјске методе. Сматра се можда најважнијим немачким теологом у периоду између Фридриха Шлајермахера и Албрехта Ричла. Током година био је изложен карикирању и занемаривању, али је његова поновна процена постала лакша шездесетих година 20. века када су одабрана дела почела да излазе у новим издањима. Баур је рођен у Шмидену, близу Штутгарта, а школовао се углавном у семинару Блаубојрен и на Универзитету у Тибингену.
Промена мишљења и академски живот
Године 1817. Баур се вратио у Блаубојрен као наставник, где се његово размишљање радикално променило: од натприродности тзв. старе Тибингенске школе прешао је на уверење, које је усвојио од Шлајермахера, да се хришћанство не може проучавати изоловано од других религија, као да једино оно има божанско порекло. Године 1826. прешао је на катедру на свом матичном универзитету, Тибингену, где је остао до смрти, водећи повучен живот посвећеног академика. Међутим, био је умешан у две чувене књижевне расправе: прву је покренуо Јохан Адам Мелер, са Католичког теолошког факултета, покушајем да у својој симболици (1832) прецизира доктринарне разлике између римокатолика и протестаната, а другу Дејвид Фридрих Штраус, Бауров бивши студент, када је објавио своје озлоглашено дело Исусов живот (1835). Баур је протестовао против Штраусовог отпуштања, иако није подржао ни његову методу ни његове закључке.
Сукоб у Новом завету и процена извора
За разлику од Штрауса, Баур није веровао да је критика доказала да су књиге Новог завета практично безвредне као извори за реконструкцију хришћанских почетака. Документи сами, према Бауру, дају јасан доказ о историјској ситуацији кроз коју их треба тумачити, наиме, сукобу између јеврејског и незнабожачког хришћанства, који је касније хармонизован у старој Католичкој цркви. Историјска вредност извора може се проценити одређивањем „тенденције“, или теолошке склоности, сваког аутора у односу на ову позадину сукоба. Баур је закључио да се Јованово јеванђеље мора изоставити у сваком озбиљном покушају писања историје првобитне цркве, да је Матејево најраније од Јеванђеља која су дошла до нас, и да је Павле највероватније написао само четири од писама која му се приписују (Галатима, 1. Коринћанима, 2. Коринћанима и Римљанима).
Хегелијанска метода и историја догме
Баурови критичари читали су његов рад о Новом завету као доктринарну примену хегелијанске дијалектике тезе, антитезе и синтезе. Слично томе, у његовим ученим делима о историји догме, откривали су више спекулације него историје. Баур је одговорио да објективну историју може писати само онај ко прво одреди предмет историје — односно, шта је њена суштина. Историчар који је заинтересован за нешто више од бесмислене збрке чињеница мора да узме своју полазну тачку из размишљања свог времена, а то је за Баура значило хегелијанско виђење историје као напретка Ума кроз време, у медијуму идеја. Црквена историја, посебно, мора да почне од идеје цркве, која је идеја помирења Бога и човека.
Синтеза историје, филозофије и теологије
Без обзира на заслуге његовог хегелијанства, Баур је био научник масивне ерудиције и високо софистицирани методолог. Сматрао је да је историја без филозофије „вечито нема“ и да је једини начин за разумевање хришћанских доктрина праћење њиховог развоја у процесу који је већ започео унутар самог Новог завета. Баур је веровао да историја, филозофија, конструктивна теологија и новозаветне студије припадају заједно у једном великом подухвату.
0 Коментари