Жене које возе мотоцикле улицама Техерана најновији су знак друштвених промена у Ирану

Жене на мотору: изазов традицији у Техерану

Мерат Бехнам, 38-годишња власница кафића у Техерану, била је једна од првих жена која је смогла храбрости да вози свој жути скутер кроз престоницу Ирана, упркос томе што је то дуго било забрањено и на шта су се конзервативни верски званичници и тврдокорни политичари мрштили. Иако се припремала на неодобравање, вербално злостављање, па чак и полицијско заустављање, Бехнам је открила да је на путу широко прихваћена. Ова пракса представља део ширег преиспитивања друштвених очекивања од стране жена у Ирану, иако се дешава у време када власти појачавају спровођење закона о хиџабу након рата Иран-Израел у јуну.

Правна и културна препрека

Две главне ствари су до сада спречавале жене да добију дозволу за мотоцикл или скутер. Прво, полицијски прописи у Ирану изричито наводе да само „мардан“ или „мушкарци“ могу да добију возачке дозволе за мотоцикл, што је родно специфична формулација у иначе граматички родно неутралном персијском језику. Генерал Абулфазл Мусавипур, шеф саобраћајне полиције Техерана, изјавио је у септембру да је то „криминал“ и да ће се његове колеге обрачунати са тим појединцима јер не поседују дозволе. Други аспект је културни: тврдокорни званичници сматрају да је жена на скутеру или мотору „табаруџ“ — претерано истицање лепоте које је исламом забрањено.

Практични разлози и избегавање застоја

За многе жене, забрана вожње мотора је у директном сукобу са реалношћу живота у Техерану. Град је свакодневно закрчен са процењених преко 4 милиона аутомобила и још 4 милиона мотоцикала. Због овакве гужве, мотор омогућава избегавање застоја и накнада за загушење које се наплаћују аутомобилима (преко 20 милиона ријала месечно). Бехнам је нагласила да за њу то није био „политички манифест“, већ једноставна потреба да се избори са лудим гужвама, проблемима са паркирањем и ограничењима саобраћајних зона на путу до њеног радног места у центру града.

Симбол независности и избора

Иако неке жене возе из чисто практичних разлога, за друге је то политичко и друштвено питање. Појавиле су се спекулације да би администрација реформистичког председника Масуда Пезешкијана могла покушати да промени прописе и дозволи женама добијање дозвола. Реформистички медији су позвали на промену, наводећи да „за жене вожња мотоцикла није само начин путовања, већ симбол избора, независности и равноправног присуства у друштву“. Овај потез се тумачи као позив на рушење „невидљивих зидова културног просуђивања“.

Позитивне интеракције са полицијом

За Мерат Бехнам, вожња мотора донела је и прву позитивну интеракцију са полицијом. Рекла је да ју је саобраћајни полицајац подстакао и да се осећала „сигурније“ због „неке врсте подршке“. Чак и упозорења која је добијала била су техничке природе — о паркирању или ношењу кациге — а не о самом чину вожње. Ови сусрети јој уливају наду и охрабрују је да настави са кршењем традиционалних очекивања на јавним путевима Ирана.