Порекло и значење обреда крштења
Реч крштење потиче од грчке речи baptein (уроњење, потапање, прање) и њене учестале форме baptizein. Иако обред подсећа на многе ритуале прања у разним религијама, његову праву дефиницију даје симболичка вредност и психолошка намера повезана са верском иницијацијом. Већ од успона цивилизације на древном Блиском истоку, вода се ритуално користила за прочишћење – од култа Енкија у Вавилону, до Египта, где је крштење новорођенчади вршено ради чишћења од недостатака задобијених у материци. У египатском култу Озириса, крштење мртвих водом Нила имало је регенеративну моћ, обезбеђујући загробни живот и чистећи их од мрља.
Крштење у античким и мистеријским култовима
У грчком свету, помазање и купање повезивани су са бесмртношћу и прочишћењем од грехова. У великим елеусинским мистеријама, купање у мору и жртвовање прасета били су само физичко прочишћење (предуслов) пре главних обреда. Слично томе, код Корибаната и следбеника богиње Котито, који су називани baptai („крштени“), обред је био само увод у езотерична учења. Хеленистичка филозофија и херметизам развили су идеју духовне трансформације кроз воду, где је уроњење у „крштени кратер nous-а“ давало гнозу (знање). Култ Кибеле практиковао је крштење крвљу (taurobolium), где је иницијант прекривен крвљу закланог бика, стичући нову, духовну обнову (renatus in aeternum).
Јеврејски обреди прања и Јован Крститељ
Мојсијев закон је прописивао обавезно прање пре ритуалног уласка у свете просторе. Под персијским утицајем, обреди потапања су се умножили након изгнанства. Јевреји су усвојили обичај крштења прозелита седам дана након обрезивања, уводећи их у заједницу верника. Обред, који се изводио у базену текуће воде пред сведоцима, симболизовао је ново рођење – „Сваки прозелит је као новорођено дете“ (Вавилонски Талмуд). Служба Јована Крститеља у јорданској пустињи била је повезана са овим покретом, али он је одступио од званичне праксе користећи воду реке Јордан, а не ритуалне базене. Његово крштење водом није било обред уједињења са заједницом, већ знак божанског опроштаја греха и најава месијанске ере.
Хришћанско крштење: смрт и васкрсење
Крштење Исуса Христа од стране Јована Крститеља добило је нову димензију појавом Оца и Духа Светога, и означило је почетак Исусовог јавног деловања. Апостол Павле је први дефинисао теолошки и симболички значај хришћанског крштења, повезујући ритуално уроњење у воду са Христовом смрћу и васкрсењем (Рим. 6:3-4). Грех не односи вода, већ Господња смрт; крштењем хришћанин учествује у новом постојању. Обред симболизује рођење у нови живот у Исусу Христу и укључивао је нагост, давање нових, белих хаљина и новог имена, као и знак крста. Свети Јован Златоусти је објаснио: „Крштење представља смрт и гроб, али и васкрсење и живот. Као што је стари човек покопан у гробу, тако ми потапамо главе у воду. У тренутку када изађемо из воде, појављује се нови човек.“
Сакраментална пракса и улазак у Цркву
Хришћанско крштење, утемељено на Исусовој заповести да се крштава у име Свете Тројице (Мт. 28:19), постало је капија ка Светим тајнама и улазак у заједницу Цркве. У раној Цркви, крштење се често одлагало до смртног часа, а крштење деце вероватно није било уобичајено. Катихумени су се припремали постом, молитвом и поуком, прихватајући троструко одрицање од ђавола и троструко уроњење (симболизујући Свету Тројицу). У Источној Цркви, иницирани су називани „просветљени“, јер обред отвара очи за Божанско светло. Расправе о ваљаности крштења су избиле током 3. и 4. века, када су аријанци и донатисти оспоравали крштење које су извршили јеретици. Католичка црква је дозволила крштење деце најкасније од 6. века, а у 14. веку је уроњење замењено поливањем водом по глави. Након Реформације, анабаптисти су одбацили крштење деце, тражећи искључиво крштење одраслих, верника, чиме су покренули развој баптистичких секти.
0 Коментари