Порекло и дефиниција римског царског култа
Римски царски култ била је пракса у којој је покојни цар или члан царске породице обоготворен, након чега је успостављан култ посвећен његовом обожавању, заједно са жртвама и свештеницима. Овај култ био је нераскидиво повезан са развојем царског погребног обреда. Иако се појавио истовремено са формирањем Царства, имао је значајне претходнике у грчкој и римској култури, где су постојали владарски култови. У раној грчкој култури, апотеоза (постајање богом) и култно обожавање повезивали су се углавном са добротворима града – било хеленистичким краљевима или истакнутим грађанима. Жртвовање добротвору, као богу, био је начин решавања нове и проблематичне врсте односа моћи, јер је смртна власт добротвора (који је имао огромну моћ) наликовала власти коју су претходно имали само богови.
Претходници култа у римској и републиканској традицији
Сличан образац култа добротвора постојао је у републиканском Риму у лику paterfamilias-а (главе римске породице), који је имао врховну моћ у приватном животу. Геније (genius) paterfamilias-а, његова суштина, био је предмет приватног култног обожавања од стране оних који су му били обавезни (робови, клијенти и чланови породице). Највиша и апсолутна моћ коју је paterfamilias имао била је слична оној код хеленистичких краљева. Такође, истакнути Римљани који су чинили изванредне услуге за своје локалне заједнице, нарочито на Истоку, повремено су поштовани култним жртвама (нпр. Диодор Паспорос из Пергамона). Републикански Рим је користио исти метод преговарања са апсолутном моћи – приписивањем божанства смртницима – како би се изборио са напетошћу у грађанској идеологији једнакости.
Развој култа и улога Сената
Развој царског култа следио је овај образац: изузетно моћне особе, попут царева, изједначене су са божанским да би се решио проблем диференцијала моћи. Идеологија царског култа је, међутим, била специфична: божанство је приписивано цару тек након његове смрти. То је било делимично у складу са традиционалном римском културом где је смрт подизала статус покојника, али и због тога што је Август инсистирао на антимонархистичком ставу и одбијао божанске почасти за живота. Сенат је био дубоко укључен у погребне обреде и накнадну апотеозу. Најважније, Сенат је доносио формалну одлуку (consecratio) да се цар узнео на небо, чиме је успостављао култ.
Consecratio и легитимизација власти
У прва два века Царства, consecratio није била загарантована за сваког цара. Зависила је од процене Сената да ли је покојник заслужио божански статус, односно да ли је био успешан добротвор (benefactor) Римске државе. Тако је неуспешни цар, попут Гаја Калигуле, уместо consecratio-а добио damnatio memoriae (проклето сећање). Додавање апотеозе царском погребном обреду преобразило је традиционални римски обред у појачање царске власти уопште. Consecratio је служио не само као награда за доброчинство већ и као легитимизација царске власти и континуитета те власти. Статус покојног цара био је кључан фактор за легитимисање његовог наследника, а погребни обреди и consecratio су јавно ратификовали сукцесију.
Иконографија и континуитет власти
Пракса издавања комеморативног новца након завршетка погребних обреда и consecratio-а била је визуелно средство за показивање поштовања новог цара према претходном ауторитету и континуитету империјалне власти након смрти. Ови новчићи су на аверсу носили лик претходног цара, а на реверсу карактеристичну иконографију апотеозе. Најчешће слике биле су погребна ломача или цар који се уздиже на небо на орлу или у кочијама. Понекад је приказивана рука која се пружа надоле са неба, симболизујући Јупитера који прима покојног владара. Новчићи consecratio-а су представљали идеју да ауторитет и присуство покојника нису престали његовом смрћу, делујући као одговор на нестабилност апсолутне моћи додељене смртним људима.
0 Коментари