Дефиниција Хебрејског Светог писма
Термини Хебрејско Свето писмо и Хебрејска Библија користе се као синоними за прихваћени, дефинитивни корпус древне литературе. Овај корпус је првенствено писан на хебрејском језику, уз неке делове написане на арамејском (нпр. Постање 31:47 и делови Данила и Јездре). Традиционално су га и Јевреји и хришћани прихватили као божански инспирисано и као такво, ауторитативно у обликовању њихових вера и пракси.
Етимологија назива "Библија"
Реч "Библија" је грчког порекла и прешла је у многе светске језике преко латинског. Она је једноставно значила "Књиге" (par excellence), што је био начин на који су Јевреји хеленистичког света називали своје свете списе. То је вероватно био дословни грчки превод најраније познате хебрејске ознаке која је била у употреби у Палестини. Ово је већ одражено у Књизи пророка Данила (9:2). Други древни називи за овај корпус били су "Свете књиге" и "Свети списи".
Јеврејски називи: микра и Танах
Два специфична термина су у употреби код Јевреја за означавање овог корпуса. Хебрејски термин микра (miqrāʾ), који се широко користио у средњем веку, а вероватно потиче из Књиге Немијине (8:8), дословно значи "читање". Ово име наглашава чињеницу да је јавно читање Светог писма чинило срж јеврејске литургије. Други уобичајени термин је Танах (TaNaKh), што је акроним састављен од почетних слова назива три дела на које се Хебрејска Библија обично дели: Тора (Петокњижје), Неви'им (Пророци) и Кетувим (Списи, Хагиографија).
Хришћански назив: Стари Завет
Међу хришћанима, Хебрејска Библија се традиционално назива Стари Завет (тј. Савез), за разлику од Новог Завета. Овај теолошки назив је заснован на христолошком тумачењу Књиге пророка Јеремије (31:30–34). С обзиром на пристрасну природу овог наслова, а под утицајем екуменског покрета новијег доба, многи научници све више преферирају да једноставно користе термине Хебрејска Библија или Хебрејско Свето писмо.
0 Коментари